Младен Анић, фотограф, за “Глас Српске”: У сваком трену се дешавају живот и борбе које вриједи видјети

Данко Кузмановић
Младен Анић, фотограф, за “Глас Српске”: У сваком трену се дешавају живот и борбе које вриједи видјети

Свако признање је својеврсна сатисфакција аутору за идеју, уложени труд и вријеме, те саму реализацију сваке појединачне фотографије. У том смислу такво признање, нарочито када дође од људи из свијета фотографије, у конкуренцији каква се среће на фотографским конкурсима, велика је част и признање.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” фотограф Младен Анић, који је ове године побрао неколико важних признања у овој умјетности.

ГЛАС: Када је почело Ваше дружење са фотоапаратом?

АНИЋ: Први мој контакт са фотоапаратом је био у раном дјетињству. Породични полароид и руска “смена” су први апарати са којима сам се сусрео, али све у форми дјечије игре. Тек 2010. године, набавком првог “дслр” апарата, креће мој неки озбиљнији фотографски рад.

ГЛАС: Шта желите да поручите свијету својим фотографијама?

АНИЋ: Својим фотографијама првенствено покушавам представити ствари, догађаје и људе око себе, на које “обични” људи не обраћају пажњу. Да ли због начина живота, убрзаног темпа или нечег трећег, људи све мање обраћају пажњу на природу, људе, догађаје око себе и у своме окружењу, а око нас се у сваком трену дешавају живот и борбе који су фантастични и које вриједи видјети. Само треба мало успорити, застати и посматрати. Управо то покушавам фотографијама пренијети људима око себе, да застану, успоре, загледају се и виде фантастичне ствари у свом блиском окружењу, на које углавном не обраћају пажњу.

ГЛАС: Можете ли се присјетити прве професионалне фотографије коју сте направили?

АНИЋ: Професионална фотографија је, по мени, прилично апстрактан појам. Ја себе сматрам фотографским аматером и почетником, јер учим од старијих колега. Ту бих нарочито изразио захвалност колегама из Универзитетског фото-кино клуба Бањалука, на челу са Проле Драганом, Кашћелан Милорадом, Селаковић Дејаном и другима, од којих највише учим и који несебично улажу своје знање и вријеме у едукацију свих чланова. Први моји квалитетнији фотографски радови везани су за период од 2010. године па надаље, а значајни и они награђени, учлањењем у УФКК Бањалука, 2016. године.

ГЛАС: Шта је то што чини једног мајстора фотографије?

АНИЋ: Мајстора умјетничке фотографије, на првом мјесту карактерише љубав према фотографији и умјетности генерално, уложени труд и вријеме, како проведено са апаратом у руци, тако и у едукацији. Након тога долази неки лични таленат и афинитет. 

ГЛАС: Сматрате ли да се драж фотографисања и ишчекивања да се филм развије и фотографија коначно узме у руке изгубила доласком модерних технологија?

АНИЋ: Нисам противник нових технологија. Напредак у сваком сегменту је увијек добродошао и тешко је рећи да било који напредак не доноси бољитак. Мислим да је суштински јако добра ствар што су апарати и фотографска опрема постали доступнији већем броју људи, који на тај начин могу показати своју креативност. Под овим небом увијек има мјеста за све, а квалитетни аутори и њихов рад ће увијек бити препознати, без обзира на квантитет. Проблем представља лако доступна манипулација фотографијом. Ослањање на постпродукцију којом се бришу грешке и недостаци направљени током самог снимка. На тај начин се заваравају и посматрачи, али и сами аутори. Још један од проблема који се јављају је тај да фотографи постају робови технике и иновација, у смислу куповине нове фотографске опреме, а да при томе не користе ни приближно максималне могућности оне опреме коју већ посједују.

Савјет младим умјетницима

ГЛАС: Који савјет бисте дали младим фотографима који тек улазе у свијет умјетничке фотографије?

АНИЋ: Данас доминирају друштвене мреже, са којих нам долазе трендови које млади људи копирају и тако постају једни од много истих или сличних. Свакодневно, по тим друштвеним мрежама прођу милиони фотографија… добрих, просјечних, лоших. Управо то “калупљење” представља први проблем и ту замку је потребно избјећи. Посебно бих издвојио да, како млади, тако и старији аутори не смију “живјети” од лајкова и “аплауза” са друштвених мрежа, те би свакако требали послати своје радове на фото-конкурсе, да их оцијене и процијене људи који су призната имена у свијету фотографије. То би свакако био тест сваком аутору за квалитет његовог рада, али и мотив за даљи напредак. Осим тога, млади фотографи не смију бити лијени и чекати фотографију да им дође. Потребно је да се активирају, ходају, истражују. Да иду ка фотографији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана