Мирјана Дрљевић, књижевница, за “Глас Српске”: Без сјећања нема препознавања понављања историје

Овако је разговор за “Глас Српске” започела књижевница Мирјана Дрљевић, која ће 2. јуна у 19 часова, у оквиру програма “Разговор с писцем” гостовати на 6. Фестивалу књижевности “Императив” у Банском двору у Бањалуци.

- Не знам кога занима књижевност данас и шта би им требало понудити, јер смисао фестивала би требало да буде популаризација књижевности и покретање књижевних тема које ће заинтересовати још некога осим самих учесника. За мене лично фестивали су иницијација у свет књижевности и бескрајно им се радујем - додаје она.

ГЛАС: “Нико није заборављен и ничега се не сећамо” је Ваш дебитантски роман, који је ушао и у најужи избор за НИН-ову награду прије неколико мјесеци. Када погледате уназад, да ли сте очекивали, не само улазак у ужи избор награде, већ и огромну популарност романа након тога?

ДРЉЕВИЋ: Заиста нисам, заправо нисам уопште размишљала даље од тога да некако треба наћи начин да издам свој рукопис. Све што се догодило после тога, а изгледа да се и даље догађа, јер роман живи међу читаоцима , потпуно ме је затекло. Осим што ми тај “успех” доноси позиве на фестивале и неку врсту пропуснице за даљу сарадњу са мојим издавачем, он је за мене апстрактан и неопипљив па самим тим и неважан. Важно је писати даље.

ГЛАС: На самом почетку назначено је да је роман посвећен генерацији икс и њиховој дјеци. Какав терет прати ту генерацију и шта је оно што данас носи са собом у овом свијету, који чини се само постаје хаотичнији?

ДРЉЕВИЋ: Не мислим да је терет генерације икс по било чему изузетан, али то је моја генерација и мој поглед на свет, нешто што живим и познајем. С друге стране, то је генерација родитеља деце која сада стасавају. У том смислу ми је то годиште било интересантно - како пустити децу у овакав свет. Чему смо их научили, шта им остављамо, јесмо ли могли боље?

ГЛАС: Владислава Гордић Петковић говорећи о Вашем роману навела је да је дјело и горка апологија родитељства, студија о сазријевању генерације зумера која прати њихово виђење вршњачке солидарности и насиља, потрагу за узорима и бијег од изопштености. Како најбоље говорити о овим темама и како их уопште писањем освијестити у стварности?

ДРЉЕВИЋ: Страшно је ово питање после неизрециве трагедије која се догодила у београдској Основној школи “Владислав Рибникар”. Једино што сада умем да кажем јесте то да смо ми, одрасли, одговорни за децу и свет у коме су она принуђена да живе. Деца нису крива нити одговорна. Прављење спискова проблематичне деце и укидање друштвених мрежа сигурно нису решење. Сваки текст који се бави одрастањем, односом међу генерацијама, трансгенерацијским траумама, сваки покушај да осветлимо себе као родитеље освешћује ове теме. Али старији зумери су већ одрасли млади људи и њих треба чути - и они пишу, сликају, праве музику, снимају филмове. То је пре свега њихова тема и њихов глас сматрам и релевантнијим и занимљивијим од гласа моје генерације. Треба им дати простора. Жељно чекам да чујем шта ће нам рећи.

ГЛАС: “Истина је питање маште” јесте цитат Урсуле Легвин који се налази у уводном дијелу романа. Колико данас познајемо истину, а колико је измаштана?

ДРЉЕВИЋ: Дубоко верујем да се до истине долази, између осталог, и кроз причање прича које су сасвим измишљене, а истовремено дубоко истините. То и јесте суштина књижевности. Некада да бисте дошли до истине морате да испредете причу у коју ће се она најлепше угнездити. Али ви ме питате како да сазнамо истину у свету преоптерећеном информацијама које не можемо потврдити сопственим искуством. Не знам. Знам само да читањем квалитетних текстова постајемо имуни на јефтине и површне поруке на чијем се удару налазимо док год смо будни.

ГЛАС: Имамо ли кратко памћење, као појединци и као друштво у цјелини? И гдје то може да одведе? Колико је Ваш роман, у том смислу, једна врста подсјећања и чувања сјећања на прошлост чији дијелови често падају у поноре заборава? (Ипак је његов назив настао од реченице “Нико није заборављен и ништа није заборављено”).

ДРЉЕВИЋ: Изузетно кратко памтимо, тако је ваљда лакше живети. Морамо имати ширу слику света, не сводити живот на “ја, данас, овде”, јер онда нема ни објашњења нити одбране од стварности. Однос према прошлости је важан јер нам даје уземљење, формирајући га ми бирамо или одбацујемо вредности које смо наследили или које нам се намећу. И на крају, без сећања нема ни препознавања образаца који се кроз историју понављају и који звоне на узбуну док ми бирамо заборављање.

ГЛАС: У једном разговору рекли сте да је ово роман о смаку свијета? Да ли је оно што сад живимо блиско смаку или још има времена за спас?

ДРЉЕВИЋ: Тешко је данас предвидети шта нас чека. Приватно, сваки људски живот састоји се од смакова света и онога што живимо између њих. На глобалном нивоу, после догађаја из последње три године, ништа ми више није незамисливо. Чини се да свет у коме смо рођени издише, да сада живимо његову агонију, а шта ће га сменити то ћемо видети. Ваљало би размислити о томе шта је вредно спасавања, шта бисмо то сада укрцали на Нојеву барку, а шта бисмо оставили да страда у потопу.

Писање

ГЛАС: Да ли тренутно пишете или припремате нешто ново?

ДРЉЕВИЋ: Све су то још увек само цртице и забелешке, свакако ћу наставити да пишем, али још не знам шта. Извесно је једино то да не намеравам да пишем наставак романа, нити да даље пишем детекцију са инспекторком Лепом као главним ликом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.