Мира Алечковић - Књижевник и полиглота

Agencije
Мира Алечковић - Књижевник и полиглота

БИЈЕЉИНА - Српска пјесникиња и један од најплоднијих књижевника српске /и јужнословенске/ дјечије литературе Мира Алечковић умрла је на данашњи дан 2008. године. Рођена је у Новом Саду, дипломирала је у Београду књижевост и лингвистику, а потом похађала Фушеову школу у Паризу. Аутор је више од 50 књига за младе, била је уредник дјечијих и омладинских листова “Змај”, “Младост”, “Пионир”, “Полетарац”.

Била је дугогодишњи предсједник Друштва Југославија-Француска, као и Удружења књижевника Србије. Мира Алечковић била је учесник Народноослободилачког покрета у Другом свјетском рату.

На музику Николе Херцигоње испјевала је пјесму “Југославијо”, једну од свечаних пјесама бивше СФРЈ.

Носилац је низа одликовања и признања. Бака по мајци Мире Алечковић - Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн.

У средњошколском узрасту била је под покровитељством Његове светости патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу гдје је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, њемачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки...

Као млада дјевојка са перфектним знањем француског језика Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посјети Београду 1937. године, уочи Другог свјетског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата.

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица СКОЈ-а, а 1941. године, од првог дана народноослободилачке борбе, и чланица партизанске илегале у Београду, гдје је као шеснаестогодишњакиња учествовала у акцијама саботажа против њемачких фашиста.

У окупираном Београду и 1941. године ухапсила је специјална полиција Гестапоа, па је интернирана у специјални затвор гдје је мучена. Из затвора је спасила Патријаршија СПЦ на молбу пјесникиње Десанке Максимовић.

Послије рата радила је Удружењу књижевника Југославије и Србије, прво као секретар, а затим као потпредсједник тадашњег предсједника нобеловца Иве Андрића.

Затим је и сама била на челу Удружења писаца.

Послије 1968. године и покрета студената Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији. Током процеса песнику Гојку Ђогу 1981. године, за књигу “Вунена времена”, отворила је врата Удружења књижевника Југославије у Француској 7, за протестне вечери.

Међу првима је стала у одбрану пјесника Гојка Ђога, реченицом упућеном тадашњим властима:

“Јадно ли је друштво које суди песнику!”

Добровољно је радила на смјештају дјеце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и солидарности. Бирана је неколико пута тајним гласањем за предсједника Удружења књижевника Југославије.

Радила је као уредник часописа за децу “Змај” и редовно учествовала на “Змајевим дечјим играма” у Новом Саду.

Од седамдесетих година прошлога вијека, дом Мире Алечковић био је мјесто гдје су стизале прве избјеглице са Косова и Метохије и боравиле у њему док у Београду не би биле прихваћене.

 Мира Алечковић умрла је 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години.

Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Њена најпознатија дјела су романи: “Сребрна коса”, “Збогом велика тајно” “Зашто грдиш реку”, “Јутро”...Као и збирке поезије: “Сањалица”, “Не могу без снова”, “Затечена у љубави”, “Три пролећа”, “Звездане баладе”...

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана