Милош Радуновић, режисер и сценариста филма “Олуја”, за “Глас Српске”: Ово је мој лични дуг Крајишницима

Ово је филм о обичним људима, који су у највећој мјери и страдали због политике, тако да би давање неког већег значаја политичарима била једна врста увреде за све оне који су животима, огњиштима и страдањем платили њихове игре.

Рекао је ово за “Глас Српске” режисер и сценариста Милош Радуновић након бањалучке премијере филма “Олуја”, коментаришући зашто је сматрао да политици није мјесто у његовом филму. Сам филм “Олуја” је потресна ратна драма о егзодусу крајишких Срба у љето 1995. године, која је публику након бањалучке пројекције оставила у сузама и једној врсти шока због аутентичног и емотивног третмана теме којом се аутор бави, а по његовим ријечима, као режисер једини прави страх пред премијеру имао је чекајући реакције људи који су “Олују” стварно преживјели.

- Нисам превише размишљао о реакцијама публике, нити о реакцијама медија у региону. Ово је прича коју сам морао испричати као аутор. Једино оптерећење осјећао сам према реакцији Срба, Крајишника, људи који су преживјели “Олују”, у смислу да нисам на прави начин приказао њихову трагедију. Када снимате причу о живим људима, имате додатну одговорност, која није мала - рекао је Радуновић.

ГЛАС: Тешка и болна тема је, као шта кажете, велика одговорност. Како сада, након ових премијера и првих утисака публике, гледате на свој филм?

РАДУНОВИЋ: Искрено, не знам. То је читав низ процеса у мојој глави. Чудно ми је са ове дистанце. Пустио сам га и више није мој. Један јако чудан осјећај након три године рада на једном пројекту.

ГЛАС: Скоро 28 година је прошло од стварне “Олује”, предуго се чекало на овако значајне теме у домаћој кинематографији или се просто овакве приче не уклапају општи наратив о добрим и лошим момцима?

РАДУНОВИЋ: Знате како, Срби су давно проглашени злочинцима и то је готов наратив. Мене су питали о наградама? Да сам размишљао о наградама,  правио бих другачији сценарио филма који би се уклопио у тај општеприхваћени наратив. Желио сам направити филм о српском страдању и мене не боле рецимо критике из Хрватске, мене искрено више брине ћутња из доброг дијела Србије.

ГЛАС: Само снимање било је такође једна врста епопеје, уз више од 100 снимајућих дана, уз обиље рада на терену и акционих сцена, колико је комплексна продукција била изазов у занатском смислу?

РАДУНОВИЋ: Изузетно тешко снимање. Један јако захтијеван филм, како продукцијски, тако и емотивно. Пандемија, прекиди због болести, трагедија са колегом Милијем, који је погинуо три дана пред крај снимања, након пада са стијене пред нашим очима, гдје су га каскадери дословно извлачили испод литице. Буквално смо прошли кроз прави рат на сету и носимо болне и јако помијешане емоције са снимања, у распону од поноса до туге.

ГЛАС: Фокус Вам је, као сте више пута рекли, на страдању обичних људи, па Вас морам питати колико је те стварне приче било тешко емоционално преживјети, претворити их у сценарио, а потом на филм?

РАДУНОВИЋ: Када слушате трагедије стварних људи, не може остати равнодушни ако сте нормалан човјек. Дословно вам остају ожиљци, у емотивном смислу. Баш сам се свашта наслушао и тешко је остати дистанциран од тога, иако ми је велико искуство на филмским сетовима доста помогло да те емоције пренесем у сценарио на адекватан начин како би се избјегла патетика или агитовање.

ГЛАС: Аутентичност и атмосфера дјелује готово документарно?

РАДУНОВИЋ:  Трудили смо се да послу приђемо професионално. Имали смо Јову Максића као човјека који је прошао као младић праву “Олују” и много нам је помогао као глумац и као неформални савјетник. Имали смо стално на сету најмање пет људи из Крајине који су нам помагали око свих ствари од сценографије до костима, имали смо лекторе који су водили рачуна о акцентима и помагали глумцима на самом сету. Све се то осјети, види и чује у филму.

ГЛАС: Филм функционише на неколико жанровских нивоа од ратне драме преко вестерна до акционог спектакла који, мора се признати, добро функционишу заједно. Гдје се крију Ваши филмски коријени и који су аутори обликовали Ваш филмски укус?

РАДУНОВИЋ: Дефинитивно Серђо Леоне, Френсис Форд Копола са “Апокалипсом”, има још много режисера, али нисам човјек склон одређеним ауторима, више сам склон одређеним филмовима. Свакако сам наклоњенији жанровском филму, него рецимо артхаус пројектима, што би се рекло, више волим “мовие” него “филм”. Филм је на неки начин моја судбина, отац ми је Саво Радуновић, човјек иза кога је учешће у преко 80 филмова, имам фотографије са шест мјесеци на филмском сету, као тинејџер сам био у Вишеграду, на снимању “Лепа села лепо горе”...Филм  ми је дословно у генима.

ГЛАС: Филмови се данас код нас снимају као нека врста приквела за ТВ серију, колико то отежава посао режисера и монтажера и колико је лакше испричати причу у 12 епизода у односу на два сата класичне биоскопске продукције?

РАДУНОВИЋ: Борио сам се колико сам могао. Ипак, то је проклетство данашњег времена. Овакав филм тражи много новца и лакше је обезбиједити средства од телевизије, што вам даје предност да испричате једну много разрађенију и заокруженију причу, али је са друге стране ноћна мора за режисера и монтажера када склапају филм од два часа. Дословно смо монтирали на сету након сваког снимања, како би грубом верзијом снимљеног обезбиједили одређени преглед смјера у којем водимо причу. Мислим да смо емотивно заокружили ликове, што нам је и било најважније, док је све остало на публици.

ГЛАС: Шта планирате даље?

РАДУНОВИЋ: Радимо филм и серију о покојном пјевачу Џеју. Немања Ћеранић и ја радимо на том пројекту. Једна биографска прича, доста различита од “Олује”, да мало ухватимо дах након једног филма који нас је све обиљежио, како умјетнички, тако и емотивно.

Јањић

ГЛАС: Покојни Давор Јањић је у Вашем филму остварио посљедњу улогу у каријери и то једну више него импресивну ролу?

РАДУНОВИЋ: Давор је специфичан лик, велики, озбиљан глумац и много сам га волио. Он је након рата отишао у Словенију, тамо му је каријера мало стагнирала и вјеровао сам да ће му ова улога бити “камбек”, нажалост, није успио да погледа филм. Радити са њим на сету била ми је велика част и огромно искуство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.