Миљенко Јерговић за “Глас Српске”: Апсолутна слобода је слобода од мржње

А због великог броја таквих, промоција ће бити одржана у концертној дворани Банског двора Културног центра. Можда и у мјесту одржавања разговора можемо пронаћи симболику.  Није погрешно замислити овај догађај као један велики и вриједан “књижевни концерт”, гдје ће оживјети многобројни ликови с обзиром на то да је Јерговић аутор преко 40 дјела, у којима је ријечима, као најљепшом музиком, испричао приче дубоке, истините и горке као опомене. Оне због којих спознајемо да без обзира на сва зла која се због људи и у људима дешавају треба пронаћи начин да од разлика стварамо љубав.

Јерговић је за “Глас Српске” говорио о ономе што нам данас највише недостаје - слободи. Говорио је и о писању и неким другим недостајањима.

ГЛАС: Ваш долазак у Бањалуку изазвао је велику пажњу. Јесте ли очекивали да ће бити тако и шта очекујете од својих читалаца у било којем граду?

ЈЕРГОВИЋ: Искрено говорећи, нисам очекивао такву пажњу. Мислио сам да ћу тихо доћи, прошетати центром града, можда срести неке драге ми људе, послије учествовати у неком малом књижевном догађају, и то би било то. Овако је све некако друкчије. Изгледа да људима недостаје нормалности, недостаје им неких живих фигура које би симболизовале ту нормалност и онда наједном писац из првог комшилука постаје важан. Шта очекујем од својих читалаца? Само то да их видим и чујем, да знам да постоје. Што сам старији, то ми је све важније. Поготово у градовима који су дио моје књижевне теме. Бањалука је сигурно један од њих.

ГЛАС: Да ли је неиздржива потреба да кажете шта мислите и осјећате у времену у којем живимо мана, врлина, неопходност?

ЈЕРГОВИЋ: Зависи с које стране гледамо. У животном и егзистенцијалном смислу, то је вјероватно мана јер говорећи оно што мисли и осјећа човјек себи у данашње вријеме ствара само проблеме, улази у неспоразуме, излаже се којекаквим манифестацијама јавне мржње и агресије. У књижевном или интелектуалном смислу, једино тако и има смисла. Зашто би човјек уопште и говорио ако не говори оно што мисли и осјећа? Онда је боље ћутати. Човјек је, како каже стара арапска пословица, власник само оних ријечи које је задржао за себе. Или, као што рече један Андрићев лик: у ћутању је сигурност. Али, у сигурности није књижевност. Нити је у ћутању или шутњи слобода. Слобода је у изрицању тврдњи, свеједно јесу ли оне истините и из каквих су мотива изговорене, с којима се не слажу они којима су те тврдње упућене. Нема слободе у усаглашавању, нема слободе у слагању. Ваша и моја слобода започињу у оном у чему се не слажемо.

ГЛАС: Вјерујете ли да је могуће постићи апсолутну слободу?

ЈЕРГОВИЋ: Мислим да је могуће. Апсолутна слобода је у односу међу људима, који је отворен до крајњих граница и који подразумијева слободу неспоразумијевања прије него ли слободу споразумијевања. Апсолутна слобода је слобода од мржње.

ГЛАС: Могу ли умјетници помоћи народу да увиди гдје живи и да ли нам у књижевности данас недостаје више писаца који би, на начин на који је то чинио Домановић, шибали моралне наказе?

ЈЕРГОВИЋ: Првенствено нам недостаје читања, гледања филмова, слушања музике, одлазака у кино. Недостаје нам тог посредног разумијевања свијета путем умјетности, путем приповиједања, путем текста. А највише нам недостаје неистомишљеништва. Људи који се међусобно не слажу, такви између којих је неки велики неспоразум, доживљавају се као непријатељи. У том се смислу од 1991, а можда и од 1941. ништа није промијенило. А смисао је управо у томе да се свађамо, па и да се међусобно псујемо, али да се међусобно не сматрамо непријатељима. Тек када би то било могуће, могли бисмо бити слободни људи и могли бисмо размишљати о путу у демократију. Јер ми, да се разумијемо, од демократије нисмо још видјели ништа. Демократија је облик суживота идејно и свјетоназорски закрвљених и супротстављених људи. На том путу могу нам помоћи и стари Радоје Домановић и нешто млађи Бранислав Нушић, али и најмлађи Борис Дежуловић или Анте Томић. И то највише онда кад нам се учини да ударају баш по нама и по ономе што нам је свето.

ГЛАС: Да ли се живот просјечног човјека у бившој Југославији претвара у ријалити и шта нам доноси поплава забаве тог типа?

ЈЕРГОВИЋ: Лош сам вам за то питање. Мени доноси, углавном, досаду. Давних година, када се тек појавио “Биг Бротхер”, знао сам са занимањем погледати шта ти мученици раде пред свевидећим оком камере. А онда ми је постало ужасно досадно. При томе, није баш да нисам знатижељан, није да нисам ни мушка раскопуша и није да сам у свакодневном животу несклон трачу. Али, не контам цивилизацију у којој трачаш људе који ти нису блиски или људе које уопште и не познајеш. И који су при томе савршено анонимни. Ако и нису анонимни, не занимају те.

ГЛАС: Када бисте се вратили мислима уназад двије деценије и покушали да направите паралелу са животом данас, шта би Вам највише недостајало?

ЈЕРГОВИЋ: Морали бисмо се одмаћи више од двије деценије. Недостаје ми вријеме прије великог клања, оно вријеме у којем су наши односи били готово сасвим индивидуализовани, нису били колективни и нису се тицали тога којој етнији припадате ви, а којој ја, нити како вама звучи моје презиме, а како мени ваше. Ето, то ми недостаје. А недостају ми и неке баналне ствари: рецимо, данашње генерације не знају колико је лијепо и угодно било живјети у вријеме када је телефон стајао код куће и звонио ти само кад си у кући. А чим би изашао напоље, био си слободан од телефонирања. Ето, недостаје ми и та слобода од телефонирања.

ГЛАС: Мислите ли да нас већ стижу посљедице због заборављених правих вриједности управо кроз живот у којем су депресија и усамљеност постали највеће зло свакодневног живота и младих и старих?

ЈЕРГОВИЋ: Наш проблем је што живимо у духовном, па и физичком сиромаштву какво је непојмљиво за остатак Европе, а истовремено конзумирамо добробити електроничког и виртуелног свијета, интернета и свијета без физичких и информационих граница. Тешко је и депримирајуће бити сиротиња у таквом свијету.

Осиромашене жеље

ГЛАС: Шта би се десило када бисмо (као у филму “Сталкер”) улазећи у просторију остварили своје замишљене жеље?

ЈЕРГОВИЋ: Хех, тад би се, мислим, најприје видјело колико су нам и жеље осиромашиле.

Писати се учи кроз читање?

ГЛАС: Мислите ли да је могуће научити писати на радионицама писања?

ЈЕРГОВИЋ: Јесте, као што је могуће научити пјевати на радионицама пјевања. Само што онима који за писање или за пјевање имају дара, али и разлога, такве радионице нису потребне. Поготово у писању. Писати се учи кроз читање. Писати се највише учи у тренуцима у којима човјек ни не размишља о писању, него се диви ономе што сам никада не би могао написати. Зато су за један језик толико важни велики писци. Зато су за један језик толико важни живи писци. Ми имамо ту голему срећу да се наш језик, ви га зовите како год хоћете, простире кроз више различитих култура и књижевности, па имамо више великих писаца него што бисмо их имали да нас стриктно омеђују оквири наших националних књижевности. За Србе, ако су писмени и паметни, нема веће среће од те што имају Мирослава Крлежу, као што ни за Хрвате не може бити веће среће од те што имају Милоша Црњанског. Само би то требало схватити и прихватити, што, изгледа, није лако. Ја и не схватам најбоље зашто није лако.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.