Михајло Пантић: Природа упозорава охолог човека

Танјуг
Михајло Пантић: Природа упозорава охолог човека

БЕОГРАД - Наше убрзане животе, у којима смо се због превише обавеза отуђили и од себе и од других, зауставила је епидемија, а писац и универзитетски професор Михајло Пантић каже да се свакако треба клонити тешких мисли и обавезно треба бити позитиван.

Суочени смо сами са собом, осјећај самоће, сматрају, основна је одлика борбе са овим вирусом, а професор Пантић у разговору за Тањуг каже да је оваква ситуација кључни парадокс савременог свијета.

“Што је више људи на планети, све смо усамљенији. Тренутно стање само наглашава ту чињеницу. На срећу, и даље постоји безброј начина превазилажења усамљености, љубав и узајамно поверење први су међу њима”, каже Пантић.

На питање да ли нас ова ситуација може нечему научити и хоћемо ли из ње изаћи паметнији, професор каже да се свакако треба клонити тешких мисли.

“Обавезно треба да будемо позитивни, упркос томе што нас историја према оној похабаној али и даље делујућој максими једино учи да се од ње ништа не може научити. Живот ће ићи даље, као и до сада, неухватљивим током. Нажалост, сходно нашем антрополошком коду, даваће предност самодеструкцији”, сматра Пантић и додаје да не види, упркос жељеном оптимизму, да ће и послије овога бити супротно. Књижевности је у овом тренутку потребна, да није, како каже, цивилизација не би писала толико миленијума, али у нашем добу њена друштвена улога није до краја разазнатљива.

 “Она је свакако облик трајнијег памћења, вид ослобађања од траума, акумулација најразличитијих знања, на крају крајева, пружа нам могућност да будемо бољи него што иначе јесмо. Паметнији смо у књигама него у свакидашњем животу”, каже књижевник.

Помињемо и да је велики број писаца написао нека од својих највећих дјела док су били у изолацији, а о томе како она утиче на мислећег човјека и да ли код њега буди инспирацију, каже да је писање одувијек био монашки посао.

“Седи човек над листом папира или пред компјутерским екраном и трага за речју која му је у том часу потребна. То, дакле није она врста самоће на коју смо ових дана осуђени. Свако знање, искуство, сећање, сваки ожиљак и свака љубав, сваки сусрет са светом, могући је извор онога што називате инспирацијом. Само је неизвестан час када ће се појавити, јер се она не наручује, него пада с неба”, објашњава.

Писаће се и о овим данима, једном, то је напросто неизбјежно, сматра, а неки то већ и чине - пишу дневнике, блогове, анегдоте, приче, пјесме... Александар Пушкин писао је за време епидемије колере и каже се да је тада сељанима поручио, у свом говору са предикаонице локалне цркве:

“Колера вам је послата, браћо, јер не плаћате дажбине, а превише пијете”. У тренутку смо када је човек поново беспомоћан пред епидемијом, а на питање због чега је нас задесила ова ситуација, професор сматра да није реч о казни неке фатумске силе, него о озбиљном упозорењу природе.

“Човек се исувише узнео у својој охолости, у привиду свемоћи, док у природном систему он није ништа више од бубашвабе; малени створ, орочен временом, с ризиком да буде згажен ципелом или уморен вирусом, Што је у крајњем случају свеједно, исход је увек исти. У данашњем свету, ма колико је он дао предност технолошком прогресу, и даље постоји велики вишак ирационалности, а тако где нема јасних одговора, делују предрасуде и теорије завере”, каже Пантић.

С обзиром да је Филолошки факултет на коме професор Пантић предаје, затворен због ванредног стања, предавања се одвијају преко интернета, а утисци су, како каже, позиривни.

 “Ма колико смо, са добрим разлозима, склони да у данашњем доминантном начину људског комуницирања видимо најгоре особине, отуђеност, редукцију језика, плиткост и брзину мисли и расуту пажњу, мислим да у овим данима такав вид узајамности показује и своје добре стране. У то се непосредно уверавам. Поново пишемо писма, а не поруке, размењујемо духовитости, учимо и откривамо занимљиве ствари..”, објашњава.

Пантић закључује да свакако, непосредан контакт ништа не може до краја замијенити, али, “замислите да немамо и ово што имамо - свели бисмо се на глас у пустињи”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана