Марина Нићифоровић, академска вајарка, за “Глас Српске”: Скулптуре чувари сјећања и историје

Овако је разговор за “Глас Српске” започела академска вајарка Марина Нићифоровић, говорећи о настанку радова, који ће бити представљени на изложби “Форме као уточишта”. Поставка ће бити отворена у петак у 19  часова у великом изложбеном салону Банског двора.

- Полазиште овог рада чине скице и интуитивни записи који су се касније развијали до различитих контекста са задатком да делују као целовито сећање - додаје умјетница.

ГЛАС: Изложба је резултат Вашег докторског умјетничког рада, а тема је однос сјећања и форме. Од каквих сјећања су настали радови и шта је то интимно што сте у њих уткали?

НИЋИФОРОВИЋ: Из шкриње сећања која баштини лични музеј доживљеног ја бирам она промишљена, пробрана и прижељена сећања, она сведочанства из времена мог детињства, просторе детињства и објекте који су одредили моја сећања, која у себи носе варницу инспирације, који представљају кључ који откључава ново читање.

ГЛАС: Геолокалитети као што су Ђурђеви ступови или Градина, нека су од полазишта истраживања. Какав је њихов значај за Вас и значај у личном и колективном смислу?

НИЋИФОРОВИЋ: То су културна добра од изузетног значаја и места која су на УНЕСКО-вој листи културне баштине и као таква имају универзалну вредност за читаво човечанство, али за девојчицу, која је живела на њиховом раскршћу, имају крајње индивидуално значење.

ГЛАС: Својим радовима преобликујете културно насљеђе, враћате се историји кроз умјетност. Колико је то значајно за очување самог насљеђа, али и сјећања?

НИЋИФОРОВИЋ: Наслеђе укључује оно што је било некад и онде, слике и снове који су иза нас, али и њихове неокончане репродукције у времену садашњем и будућем. Те целине прочишћене материјализације требало би да буду сачуване кроз деликатност облика и површина, да на тај начин скулптура сачува вредности сећања и историјског тренутка, да продужи памћење које добија визуелно значење у једном виртуелном простору, а на крају и реалном.

ГЛАС: Какво је историјско сјећање ових простора у овом тренутку?

НИЋИФОРОВИЋ: Живимо у свету где се различите групе боре за право за сопствено сећање или вид сећања. Свако се сећа другачије, а нарочито последњих деценија као да постоји плурализам сећања. Улога уметника је значајна, али никако не може да се замени са улогом образовања.

ГЛАС: Да ли су Ваше форме уточишта сјећања? Како бисте то објаснили?

НИЋИФОРОВИЋ: Док сам вајала визуелне слике сам претварала у вајарске и онда те слике враћала у поље мисаоног општења. Форма мора имати свој садржај. Мисао да се искуства, идеје или објекти или личности морају издвојити као лични симболи, обележја емоционалне и вајарске енергије, десила се кроз асоцијативне облике чврсто грађених форми које ће добити свој нови живот.

Концепт

ГЛАС: Александар Грандић, говорећи о Вашој изложби, навео је да се својим радовима враћате историјским темама које нису омаж личностима, него предјелима. Како сте то вајарством и мултимедијом изразили? И да ли у будућности планирате стварање радова сличне тематике?

НИЋИФОРОВИЋ: Традиционалним моделовањем, тражећи субјективну апсолутну форму вајарском линијом промишљања, контролисаном прецизношћу у раду, указивањем на вредност природне структуре материјала, дошла сам до елегантне једноставности концепта, истине, уметности и слободе, до добре форме ка ритму и најзад ка публици. Овај ансамбл сам реализовала за галеријски простор, али већ следећи пројект који радим везан је за просторе мог сећања, за личне и историјске топосе. Надам се да ћу успети да их реализујем у свом завичају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.