Лука Михаиловић, режисер и сценариста филма “Индиго кристал”: Српска прича разумљива у сваком кутку свијета

Рекао је ово за “Глас Српске” Лука Михаиловић, талентовани режисер и сценариста, чији се дебитантски филм “Индиго кристал” управо приказује у биоскопима, уз сјајне реакције публике.

- Шабац је место радње филма, само због тога што га савршено познајем и савршено сам знао да ставим сваку сцену на локацију која јој одговара. Људска прича из филма је универзална прича, грађена тако да је разумљива неком из Шапца, Београда, Бањалуке или неком из бразилске фавеле. Прича која уз мање или веће варијације јесте и универзална прича модерне цивилизације - рекао је Михаиловић.

ГЛАС: Како се од студентске идеје у практичном смислу стигло до филма, који је званично дебитатнтско дјело, али изгледа као да није?

МИХАИЛОВИЋ: Пројекат јесте започет као студентски филм, давне 2018. године, када сам ја убеђивао своје професоре са факса да у свом граду за мало пара могу да снимим дугометражни филм и хвала им што су ме подржали у томе, само идејно, наравно (смијех). Помогли су ми да победим неке предрасуде о овом филму, којих и данас има и олакшали његов пут до финалне верзије. Наравно хвала Миодрагу Радоњићу, који је након позива да глуми главног јунака и читања сценарија стао иза филма и глумачки и као продуцент са “Архангел” студијом те помогао да претворимо студентску идеју у професионалан филм, као и читавој екипи, која је дала све од себе да он изгледа овако како изгледа сада у биоскопу.

ГЛАС: Колико је у том професионалном приступу овом филму помогло Ваше каљење у бројним серијским продукцијама и видео-спотовима, гдје можда нема пуно мјеста исказивању креативности, али се немилосрдно учи занатски дио продукције?

МИХАИЛОВИЋ: Озбиљна је то и тешка школа. Радио сам доста серија, што за домаће тако и за стране продукције, од почетничких послова попут мотања каблова до асистента режије и осталог. Ту се кали занат и што је важније, јачате живце. Видите на лицу места како то функционише и ко све ради и како ради. Колико млади не добијају прилике и како се са друге стране прилике олако бацају у ветар. Што је најважније видео сам, ако ништа друго, како ја не желим да радим.

ГЛАС: Пракса у правом смислу те ријечи.

МИХАИЛОВИЋ: Управо тако. То је један од највећих проблема филмске академије. Факултет вам ускрати сваку могућу праксу и на бизаран начин отежава вам да га успешно завршите. Овде се иде само на теорију, док је пракса запостављена, што је погубан приступ, јер теорија и пракса у режији су прилично различите ствари.

ГЛАС: Филм се креће кроз неколико жанровски координата од социјалне драме, преко породичне мелодраме до неоноар кримића, али дјелује да Вам жанровске одреднице не значе превише, осим као средство да испричате причу и испратите ликове.

МИХАИЛОВИЋ: Жанровски обрасци су ту били више као редитељски поступци него као класичне жанровске смернице. Филм “Индиго кристал” је социјална драма и бави се људима и њиховим односима. Међутим у том односу постоје и друштвени моменти, који обликују њихове социјалне везе кроз три тока приче или три поджанра филма. Имамо егзистенцијални моменат у вези са главним јунаком, Вуком, човеком који покушава да пронађе себе и своје место у друштву, након изласка из затвора. Имамо и класични драмски моменат у којем Вук преузима улогу родитеља над клинцем, братом свог покојног друга, а који иде странпутицом, слиједећи образац који је он већ прошао. И на трећем месту налази се мелодрамски моменат забрањене љубави, између Вука и Маје, сестре једног од његових пријатеља, која долази изван њиховог уличног света. У склопу три велике теме или поджанра створили смо сопствени, хибридни жанр, у којем се креће прича.

ГЛАС: Филм пулсира у ритму музике, што је, чини ми се још више истакнуто том црно-бијелом фотографијом. Колико је музика обликовала слику, а колико је слика бирала музику?

МИХАИЛОВИЋ: Пре свега музика обликује моје писање сценарија, јер сам већину сцена писао под ритмом одређене песме за коју знам да ће се чути у тој сцени. Музика је мени огромна инспирација, која ме покреће већи дио живота и тешко ми је звук одвојити од слике.

ГЛАС: Шта је Вас покретало као филмског конзумента и на крају Вас мотивисало да се искажете као филмски аутор?

МИХАИЛОВИЋ: Од раног дјетињства су ме хипнотички привлачили ТВ садржаји и слика и звук. Потом су стигле и ВХС касете, не оригиналне него оне преснимљене на којима иде “Мортал комбат” до краја и половина “Последњег акционог хероја”, јер је толико стало током снимања (смијех), које сам гледао до изнемоглости. Прво сећање на неког кога сам запазио да креира филм, јесте Тим Бартон, након филмова о Бетмену, када ми је његово име остало урезано као име човјека који је створио неколико филмова, који су привукли моју пажњу. Касније је то ишло природним путем, откривао сам ауторе попут Мартина Скорсезија или Џима Џармуша. Доста контрадикторна имена су обликовала мој филмофилски укус и онда сам слагао себе да ћу завршити факултет драмских уметности да могу режирати филмове. Истина, слагао сам себе поново, пошто га још нисам завршио, али сам снимио филм (смијех).

ГЛАС: Уз Вас тренутно постоји читав један талас аутора млађе генерације, различитих по стилу и идејама, који не играју по трендовским правилима фестивалских жирија, нити трче за публиком јефтином комерцијализацијом идеја, већ јасно граде свој емоционални сензибилитет, који се посљедњих година изгубио из српског филма.

МИХАИЛОВИЋ: Ми смо се као кинематографија удаљили од онога што је наш неки сензибилитет, а то је наш колектив. На колективу смо базирали филмове још од црног таласа и прашке школе, као и јунаке, као део тог колектива. Ми већ неко време јуримо неке европске традиције са трендовским фестивалским тематима, где се не сналазимо најбоље, барем ја то тако видим па смо се ми трудили да вратимо тај колектив у центар пажње. Када гледате српске филмове, попут рецимо радова Душана Ковачевића и Слободана Шијана у филму “Ко то тамо пева”, то је тешко дело, у којем група људи путује у Београд и где сви погину на крају, али ми памтимо смех и комедију, који их прате током њиховог путовања. Филмови су смех и сузе, често истовремено, као и у животу, а не да идемо из крајности у крајност.

ГЛАС: Филмови за публику?

МИХАИЛОВИЋ: Да управо, филмови за публику. Имате режисере попут Тарантина, који су стварали изражено ауторске филмове, а који су са друге стране јако добро пролазили у биоскопима и нико није мислио да је он мање аутор због тога. Управо, због тога имамо и тај трагични “хепи енд”, у финалу “Индиго кристала”, који је погубан за Вукову судбину, али је неопходан за биоскопски филм, да би публика доживјела истинску катарзу кроз сурову правду.

Репери

ГЛАС: Какви су Ваши планови? Имате ли нови списак идеја које бисте могли претворити у филмове?

МИХАИЛОВИЋ: Имам неколико идеја које су у зачетку, имам и неколико које траже пар додатних месеци слободног времена да их претворим у конкретна сценаристичка скрипта. Прича која је најближа реализацији у вези је са музиком. Колега и један од глумаца из филма Реља Деспотовић из реп екипе “Црни Церак” и ја написали смо причу о “Црном Цераку”, једну врсту српског “Get Rich od die Tryin”, тј. пут од блата до злата. Права, реперска прича, коју бих волео да претворим у дугометражни играни филм.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.