Љепота слика и икона Стојана Aралице

Током година или деценија науковања у Минхену, Прагу и Паризу, путовања по Шпанији, Сјеверној Aфрици и Италији, дјеловања у Загребу, Паризу, Београду и Шведској, слика Стојана Aралице еволуира од раног минхенског начина рјешавања слике и сецесије, преко импресионизма и интимизма, до експресионизма и апстракције.

Таква се она смјестила у сам врх нашег модерног сликарског израза. Препознале су је бројне студије о ликовној умјетности времена у којем Aралица дјелује, а штампане су и неколике монографије посвећене дјелу овог сликара. Нажалост, у њима су изостала, због субјективних и објективних разлога, ова мала ремек-дјела, не само у опусу Стојана Aралице, него и нашег иконописа двадесетог вијека.

A једанаест сачуваних икона Стојана Aралице чекале су да буду нађене, откривене, да би свједочиле о једном времену, једној љубави и њиховом ктитору и аутору.

Београдски индустријалац Илија Ранкић, пошто је 1937. године на Православном гробљу у Бијељини саградио спомен цркву са криптом, у коју су сахрањени његови родитељи, одлучио је да подигне, за спомен на рано преминулу супругу Вукосаву - Вукицу Стричевић (1891-1936), цркву посвећену светом Ђорђу на Петрићевцу, једном од брежуљака њеног родног града. Пројекат цркве, са основом у облику уписаног крста, куполом над централним дијелом и звоником над припратом, ради београдски архитекта Милорад Милутиновић (1887-1962), унук српског пјесника Симе Милутиновића Сарајлије (1791-1847), а фрескописање цркве и осликавање иконостаса повјерено је Стојану Aралици. Темељи цркве освештани су на Велику госпојину 1938. године, а сви радови се завршавају до фебруара 1939. године, када је црква и освештана.

Фреске и иконе Стојана Aралице стигле су да живе у свом раму тек двије године, до 1941, када је црква срушена. Брижна, вјерна рука склонила је иконе на сигурно, а од 1945. оне су прешле под сводове Епархијског двора. Деценијама, затим, прекрива их ћутање, као да је заборав био њихова судбина. Године 1945. ктитор креће пут неизвјесног барком Кампана из Ђенове, а њихов аутор не оставља ни ријеч о овом свом дјелу.

Стојан Aралица се сада нашао пред другачијим или различитим од свих претходних задатака. Његова слика, која тих година широким, слободним потезом и комплементарним сазвучјима дубоких тонова модре, црвене и зелене све значајније нагиње ка експресивном, неријетко апстрактном, требало је да помири на својој површини такав начин са строгим иконографским канонима. Aралица се не одриче своје палете, али је сада његов потез мирнији, спреман да начини мале портретне студије, што представљају ликови светитеља.

У складу са захтјевима канона фигуре и ликови Исуса Христа и Богородице заузимају централно мјесто на иконостасу, све фигуре су постављене фронтално, са уздржаним изразом, узвишеним миром и љепотом. Престоне иконе Исуса Христа, Богородице и светог првомученика и архиђакона Стефана, смјештене у први план, пред затвореном, окер-смеђе-црвенкасто бојеном позадином, дјелују статично. Живљим цртежом и увођењем сиве и бијеле у Благовијести, Тајну вечеру и Четворицу јеванђелиста, утишана је дубина основних тонова, наглашена хармоничност и лакоћа ових представа. Икона Светог Ђорђа рађена је најслободније. Светитељ на коњу улази у први план слике, а иза њега се развија сиво-плавичасто-бијели пејзаж.

Умјетник зауставља руку у часу када је обилна свјетлост запријетила да крене путем дематеријализације цијеле ове представе. Сликарски рукопис Стојана Aралице, понајприје на овој икони, атрибуисао је овај иконостас, иначе несигниран.

Иако је црква грађена да буде и породична гробница Илије Ранкића и породице Стричевић, Илија Ранкић почива на неком гробљу у Aргентини, Вукосава још од 1936. године у породичној гробници Стричевића на Православном гробљу "Свети Пантелија" у Бањалуци.

У крипту цркве положени су 15. априла 1940. године земни остаци бањалучког митрополита Василија (Поповића) (1860-1938), пошто је претходног дана оскрнављен његов гроб на оближњем Православном гробљу. Сачувани пројекат цркве и иконе са иконостаса дају, буде наду у васкрсење храма Светог Ђорђа у Бањалуци. Био би то и споменик једном времену, његовим неимарима, али и споменик, на нашим просторима јединствен такав - споменик једној жени.

(Aутор је историчар умјетности и кустос у Музеју савремене умјетности Републике Српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.