Косовски бој велики мотив српског сликарства

Бој на Косову дубоко је урезан у памћење нашег народа, било као велики пораз или велика побједа. У борби у којој је изгинуо цвијет тадашњег племства, а српска држава касније и поробљена од  Турака, кроз поља божура никле су слике наших великих умјетника који су се бавили овом историјском прекретницом. Судар двију војски, одбрана државе и остатка континента, сукоб двију култура, све се то слило кроз кистове и палете у велики симбол, прилику за помињање и памћење. Велики број наших умјетника, кроз књижевност, музику и сликарство бавио се овом темом, прилазећи јој на различите начине и од ње конструишући своје виђење историје. Прошло је 630 година а нека дјела која су створили сликари остаће да живе још дуго, дуго. Ову годишњицу “Глас Српске” је посветио сликарима којима је Косовски бој био мотив на њиховим сликама.

Паја Јовановић

Познати српски умјетник и академски сликар Паја Јовановић живио је и радио током друге половине 19. и прве половине 20. вијека. Сликар је рођен 16. јуна 1859. у Вршцу. Отац му се звао Стефан и био је православац по вјероисповијести, а мајка Ернестина, рођена Деот, била је католкиња. Поред бројних слика по мотивима из српске историје налази се и слика на којој је приказан Бошко Југовић, један од деветорице браће, како предводи своју војску у боју. Легенда каже да је рањени Бошко Југовић са Косова поља кренуо на планину Јавор да вида ране. Путовао је дуго на свом вранцу, са ког није силазио од битке. Стигао је до једног брда изнад Ивањице, гдје су му дуго лијечили ране травама и мелемима, али му није било спаса.

Урош Предић

Поред Паје Јовановића Урош Предић је најзначајнији српски представник академског реализма. Школовао се у Бечу, а живот је провео између Беча, Београда и родног Орловата. У свом сликарском опусу највише је његовао портрет, жанр са националним мотивима и представе историјске тематике, али се бавио и иконописом и осликавањем иконостаса, због чега се сматра посљедњим значајним српским иконописцем. Једна од најпознатијих Предићевих слика “Косовка дјевојка” настала је према иконографском моделу сликара Ферда Кикереца из 1879. године. Предић се од 1914. бавио илустровањем народних пјесама, па је и прву верзију ове слике радио за Коло српских сестара ради репродуковања на разгледницама у хуманитарне сврхе. Мисија ове слике је била патриотска и остала више илустративно него монументално дјело. Предић је представио бојиште непосредно послије Косовске битке 1389. године, извукавши у први план дјевојку одјевену у народно средњовјековно одијело, која пружа помоћ рањеном српском јунаку, појећи га вином из златног путира. Статична композиција обилује детаљима, палим борцима, реалистички приказаним. Златни путир из ког Косовка дјевојка даје вино српском витезу одликује се љепотом и обликом, а самим чином симболише признање за тешку и часну борбу на бојном пољу. Вином дјевојка указује поштовање, кријепи га и помаже му да се опорави и настави своју свету службу и отаџбинску мисију. Бодеж о појасу јунака је симбол витешког достојанства и виши је симбол од витешког мача. У позадини се виде два коња, бијели који је оборен и убијен и дорат који стоји без јахача. Бијели је коњ кнеза Лазара са бојом која симболише част за своју државу, вјеру, идеју и намјере - Царство небеско, а црвени коњ је Муратов и симболише насиље усмјерено против етичког добра.

Петар Лубарда

Један од највећих српских сликара 20. вијека је и Петар Лубарда. Студије сликарства почео је у Београду, а наставио у Паризу. По сликарском дјелу и утицају који је извршио на развој послијератног сликарства Петар Лубарда је умјетник изузетне величине и значаја. Влада Србије је наручила од Лубарде да наслика фреску “Косовски бој” на којој је умјетник радио пуне три године. Лубарда свакако препознаје колико је важно ослонити се на митску прошлост да би садашњост која се гради имала ослонац у прошлости. О томе можда најбоље пише Драгош Калајић 1974. године у меморијалном тексту, поводом сликареве смрти. Слика је послужила као легитимација модерног друштва које не заборавља своју традицију. Његов “Косовски бој” није ламент над изгубљеном битком, већ слављење умјетности.

Олга Оља Ивањицки

Сликар, скулптор, пјесник, мултимедијални умјетник, Олга Оља Ивањицки рођена је у Панчеву, као кћерка руских емиграната, мајора Василија Ивањицког и Веронике Михаиловне Пиотровске. До студија живи у Крагујевцу, а онда долази у Београд, као студент Академије уметности. По завршетку постдипломских студија добила је, као посебно признање, и стипендију Фордове фондације за наставак студија у Сједињеним Америчким Државама. Оља Ивањицки изабрана је за најбољег сликара двадесетог вијека у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком. Њена слика “Косовски бој”, која је настала поводом шестстогодишњице Косовске битке, је реализована као триптих монументалних димензија у техници уље на платну. Њоме је сликарка ушла у круг стваралаца који су на самосвојан умјетнички начин приказали овај завјетни догађај српске историје.

Адам Стефановић

Пошто је касно почео да ствара, опус Адама Стефановића није обиман, а огледа се у портретима, црквеном сликарству и графици. Припада кругу реалистичких сликара, а тематски је дуго био романтичарски усмјерен, заокупљен националном прошлошћу. Његова најзначајнија слика је “Косовски бој”, која се често репродукује у различитим књигама и публикацијама, а посебно у уџбеницима историје. Ту је реалистично приказана ова страшна битка, велика погибија и српских и турских ратника и њихових коња. Ова слика има изузетно драматичан набој и упечатљиво преноси атмосферу боја.

Ђорђе Крстић

Школујући се на Академији ликовних умјетности у Минхену Ђорђе Крстић је прихватио технику реалистичког сликарства на тамној битуменској основи, као и теме из свакодневног живота. По повратку у Србију започиње стваралаштво у вези са радом на терену и наруџбинама Српске православне цркве. Својим преданим стваралаштвом, а нарочито борбом за национални стил, дао је јединствен печат српској умјетности посљедњих деценија 19. и прве деценије 20. вијека. Ђорђе Крстић се, заједно са Пајом Јовановићем и Урошем Предићем сматра једним од најзначајнијих представника реализма у српском сликарству. Његова најпознатија слика која је урађена по мотивима Косовског боја је “Обретење главе кнеза Лазара” из 1905. године. На слици је приказана глава која се узноси на небо, а на земљи остају поломљени круна и мач, визија духовне реалности. Иако је ово сликарство другог садржаја, мисаоно и духовно, ипак је и национално.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.