Књига изабраних текстова Стевана Мољевића у издању Архива РС: Желио да Бањалука постане “предстража Београда”

Књигу су приредили директор Архива РС Бојан Стојнић и Гојко Маловић, а рецензије потписују Зоран Пејашиновић и Боривоје Милошевић.

Директор Архива РС Бојан Стојнић истакао је за “Глас Српске” да књига садржи 11 поглавља, а њена основа су изабрани текстови. Стојнић је навео да се Мољевић у свим својим текстовима изражавао слободно и досљедно, без обзира на неповољне околности и тиме се показао и остао, за углед, као духовна громада.

- Своје политичке ставове др Стеван Мољевић, адвокат из Бањалуке, исказивао је у чланцима и расправама, које је објављивао у бањалучким часописима и листовима “Развитак”, “Отаџбина”, “Врбаске новине”, али и у говорима, на скуповима на подручју Врбаске бановине - рекао је Стојнић.

Објаснио је да је Мољевић посебно био активан у “Развитку”, гдје је уређивао рубрику “Политички преглед” и објавио више текстова.

- Зреле политичке ставове исказао је 1939. године предавањем и брошуром “Улога и значај Врбаске бановине”, који су настали подстакнути бригом и злослутњом опасности за Србе у западним српским земљама, могућностима неразумне и по Србе политички штетне нагодбе круне и владе Краљевине Југославије са политичким представницима Хрвата оличеним у Хрватској сељачкој странци и њеном шефу Владимиру Мачеку, постигнуте споразумом Цветковић - Мачек и стварањем Бановине Хрватске августа 1939. године, на рачун положаја и интереса Срба - објаснио је Стојнић.

Додао је да је Мољевић своје неслагање са створеном Бановином Хрватском или “великом Хрватском” и појавама захтјева за аутономијама и даљим растакањем српских земаља у Краљевини Југославији на рачун цјеловитости српског народа, рјечито изразио на Сабору српских и осталих националних друштава и установа у Добоју 31. децембра 1939. године.

- Мољевић је радио на обједињавању и окупљању Срба из Босанске Крајине, али и Славоније, Лике, Баније, Кордуна и сјеверне Далмације. Био је противник концепција и комбинација “враћања у историјске границе”, односно аутономије БиХ и њеног одвајања од Србије, у којој би Хрвати католици и Хрвати муслимани чинили већину према Србима - казао је Стојнић.

Испричао је да је за Мољевића аутономија БиХ са Сарајевом као центром значила да би Срби у њој поново морали да се носе са “удруженим бошњаклуком и франковлуком” и да би се створила још једна Хрватска “са својим државним правом” изван оквира Хрватске, која је обухватала шире границе.

- Основни циљ Мољевића био је да се од Босанске Крајине и Бањалуке створи снажан културни и економски центар који би паралисао утицај Загреба и Сарајева и да постане “предстража Београда”. Српски народ је сматрао за јединог носиоца државне и југословенске мисли у земљи - навео је Стојнић.

Према његовим ријечима Мољевић је као изразити демократа, антифашиста и противник приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, поздравио преврат од 27. марта 1941. године.

- У овом духу био је и говор, који је одржао у име свих бањалучких културно-просвјетних друштава и националних организација, на дочеку новопостављеног бана Врбаске бановине Николе Стојановића, трећег априла 1941. године у Бањалуци. Мољевић се политички најизразитије исказао у својим, и у овој књизи објављеним, текстовима, писаним у току Другог свјетског рата, у драматичним и трагичним стањима српског народа и своје ангажованости у ослободилачком Равногорском покрету под вођством ђенерала Драгољуба Михаиловића и послије завршетка Другог свјетског рата у љето 1945. године - образложио је Стојнић.

Додао је да је Мољевић крајем јуна 1941. израдио пројекат “Хомогена Србија”, који говори о уређењу послијератне Краљевине Југославије.

- За основну грешку у државном уређењу сматрао је што 1918. године “нису биле ударене границе Србије”. По његовом мишљењу, Срби је требало “да створе и организују хомогену Србију, која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена”- рекао је Стојнић и навео да је ово по Мољевићевом мишљењу требало урадити да би се у будућности спријечило ново страдање српског народа.

Истакао је да би потом тако заокружена Србија приступила уређењу свих осталих питања са Хрватима и Словенцима у федеративној Југославији састављеној од три јединице.

- Сматрао је да Срби морају имати хегемонију на Балкану, која би проистицала из хегемоније у Југославији. Та хегемонија требало је да буде “у величини духа, у ширини погледа и даљини видика, у смелости политичке мисли, у одлучности политичке акције”. У мислима Стевана Мољевића има нечега пророчкога, што се незаустављиво остварује - објаснио је Стојнић.

Како је казао, Мољевићев чврст и непоколебљив став о потреби постојања и значају Врбаске бановине за сав српски народ, остварује се, постепено, кроз успостављање Републике Српске и на подручју Крајине, као њеном главном дијелу са њеним центром Бањалуком.

- У доба тмине комунистичке превласти и освајања Југославије и њихове деобе Србије и свих српских земаља и вишедеценијског владања над њима послије 1945. године, Мољевић је непоколебљиво вјеровао у будућу побједу српског народа и слободу Србије и свих српских земаља - закључио је Стојнић.

Списи

Стојнић је истакао да из периода Мољевићевог вишегодишњег робијања у затвору у Сремској Митровици потичу два његова текста.

- Први је текст “Југославија”, писан по наредби и за потребе полиције (ОЗН-е, УДБ-е). Овај спис је необичан и посебан поглед Стевана Мољевића на неостварену и неуређену југословенску државу Краљевину СХС/Југославију, какав се не налази код других историчара, политиколога и писаца. А други је тајни текст за књигу “Равна Гора у светлу и магли”- навео је Стојнић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.