Карановић: Петрија је симбол женског духа

Танјуг
Foto: ГС

БЕОГРАД - Гошћа нове епизоде видео серијала "Тањуг Рефлектор" била је глумица Мирјана Карановић која је говорила о монодрами "Петријин венац", њеном односу према истоименом филму и роману Драгослава Михаиловића, као и о будућности позоришта у ова несигурна пандемијска времена.

Почевши филмску каријеру са "Петријиним венцом" (1980) редитеља Срђана Карановића, глумица се том наслову вратила прошле године снимивши истоимену аудио књигу, а сарађујући на акцентима са професорком Љиљаном Мркић имала је довољно искуства прије почетка рада на представи, која је ових дана имала премијеру у београдском Театру на брду.

 "Ођедном, не знам одакле, почели су да ми се враћају акценти са снимања филма, 40 година пре. У филму има много мање текста, али свеједно та мелодија ми је остала", рекла је Карановић.

У раду са редитељком Аном Маричић на адаптацији текста за представу Карановић је било јако важно да поред догађаја оставе Петријина "размишљања о животу шта јој се догодило, нека интроспекција".

 "То је драгоцено, не сам живот, него начин на који је живот прихватила и како је ишла кроз све те невоље које су је сналазиле. И како је имала снаге да настави даље, да у своју душу, свој дух прихвати нове људе и искустава, да и даље у себи има љубави према онима који су ту негде близу", нагласила је глумица.

Препоручила је свима да прочитају Михаиловићеву књигу "јер има читавих неких прича, великих, које су феноменалне, али не може представа да траје пет сати".

Према њеним ријечима, представа "Петријин венац" "иде од смеха до плача, људи су се грохотом смејали на неке (Петријине) мисли, а онда су плакали у неким тренуцима".

 "Та представа је као неки ролеркостер. Никоме није било досадно, то је мени било најважније. Разни људи ће пронаћи своје неке делове који су им важни, нешто што их подсећа на некога, неки догађај отвори им неку комору у души", оцијенила је Карановић. Према њеним ријечима, монодрама "Петријин венац" није део "активистичке женске приче", али сам живот главне јунакиње "шта је схватила из свега тога и како је кроз живот ишла на најбољи могући начцин подржава зенски дух".

 "Да ли је то феминизам или није, то је питање терминологије. За мене јесте прича о снази живота и духа. Зато та жена остаје као неки симбол", оцијенила је Карановић.

Упитана како у овим пандемијским временима види будућност позоришта, Карановић је рекла да је то "један посебан простор у коме се срећу људи", и да је "позориште без публике бесмислено". "Та ситуација у којој неки живи људи у једном тренутку прате особу која пред њима нешто говори или доживљава, има неку истинску емоцију. То је екслузиван тренутак који не може да се замени. И ако га не буде у грандиозном смислу, играти за неколико људи је за мене исто тако драгоцено као да играм пред неколико стотина", закључила је Карановић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана