Како је умјетност опстала и у најтежим временима: Музе не ћуте док топови грме

Илијана Божић, Миланка Митрић
Премијера 19.10.1992. године
Foto: Глас Српске архива | Премијера 19.10.1992. године

Тешка времена ратних дана нису срушила стубове позоришта, музеја и библиотека, ни ватре, ни немаштина нису успјеле да затворе њихова врата, јер је умјетност кроз вијекове извојевала најтеже битке, а тако је било и када је вођена она најважнија, када се стварала Српска.

О томе како је изгледао рад тих установа у периоду од 1991. године до послијератних година, с каквим недаћама су се сусретали умјетници и како је било стварати док су свуда падале гранате, а најчешћи звук био онај сирена за узбуну, за “Глас Српске” говорили су тадашњи директори културних установа. Неки од њих, нажалост, нису више са нама, али све што су чинили у тим, најтежим временима остаће заувијек запамћено.

Говорећи о раду Народног позоришта Републике Српске Љиљана Лабовић Маринковић, која је у то тешко доба била на челу националног театра  (у периоду од 1994. до 1998. године), испричала нам је да када се сјети тих дана прво помисли на реченице које је понављала самој себи и наглас и јавно, да није у праву онај који је рекао да “музе заћуте док топови грме”.

- У то несрећно вријеме сви наши умјетници били су “изнад тишине” и доказали да је онај ко је истински умјетник и истински патриота! Народно позориште РС уписало се златним словима у историју стварања Републике Српске. Наши глумци и техника радили су у ванредним условима сваке врсте, без струје, без гријања, без могућности набавке материјала за израду сценографија и костима, али је свака представа била достојанствен и врхунски чин умјетности - казала је Лабовић Маринковић.

Вјера

Настављајући причу истакла је да су представе као што су  “Семе”, “Генерал Милан Недић”, “Кидај од своје жене” “Гр­к Зорба”, и непосредно послије рата “Принц Растко”, “Пигмалион”, “Бановић Страхиња” импозантан и необорив доказ побједе умјетности над свим што умјетност није, а јесте страх, неизвјесност, брига, немање, одрицање.

- Позориште је невјероватан организам. Отпоран на све споља и несаломив изнутра. Радили смо са истинским ентузијазмом, са вјером у умјетност и људе. Публика која је долазила потврђивала је суштинску мисију театра, интеракцију изговорених ријечи са преданом тишином у сали, чудесно прожимање нестварног са стварним, а аплаузи послије сваке представе трајали су и по неколико минута. Без имало патетике и без икакве лажне скромности тврдим, а сви наши савременици могу да посвједоче, Народно позориште је било уточиште добрих душа и најважније мјесто на којем смо сви заједно славили и бранили живот - објаснила је она.

Истакла је да су путовали све вријеме рата, како је казала крстарили су Републиком Српском те играли и тамо гдје је физички било немогуће извести представу.

- Глумци су улазили и кроз прозоре на сцену, смрзавали се у импровизованим просторијама за гардеробу и шминку, дрндали се у старим аутобусима, али стизали. У архиви Народног позоришта свијетле та мјеста и ти датуми. А, путовали смо и у Србију и кроз градове, од Београда до Пирота, бранили и славили умјетност, представљајући снагу умјетности Републике Српске - казала је Лабовић Маринковић.

Присјетила се и анегдота којима је потврдила да је ансамбл и у тим немогућим условима, смијехом и шалама превазилазио силне невоље.

- Рецимо када смо кренули на турнеју 1993. прва станица је била Шабац. Када смо задужили собе у хотелу, сви смо прво по неколико пута укључивали и искључивали шалтере за свјетло, а кад смо се окупили на вечери, домаћини су запалили украсне свијеће на столовима, а ми смо сви углас повикали: “Гаси свијеће!”. Како смо дошли из стварности без електричне енергије, пожељели смо се свјетла сијалица - испричала је она.

Споменула је још једну анегдоту из јула 1994. године када су радили представу “Грк Зорба”.

- Отишли смо у фабрику “Свила” у Челинцу да договоримо израду рекламног банера. Жељели смо да сашијемо плаво-бијели банер, као асоцијацију на грчку заставу, а академски сликари Михаило Ракита и Здраве Мирчета да испишу наслов представе. Господин Ристо Трбић и госпођа Слободанка Гаћановић жељели су да нам помогну и да “Свила” подржи позориште, мислећи да је банер површине 80 м2, а када смо им рекли да нам треба 800 м2, забринуто су рекли да можда и имају толико плавог и бијелог платна, али да неће имати конца у тим бојама. Ми смо им рекли да слободно могу да шију било каквим концем, јер се то неће видјети. Тако су они сашили банер за “Грка Зорбу”, којим смо умотали “Боску”. Био је то највећи транспарент који је Бањалука икада видјела, а управо тај банер “Грка Зорбе” био је претеча данашњих билборда, за које у то вријеме нико није ни сањао да ће да постоје - присјетила се она.

Једна од особа која је у том периоду радила на челу једне институције културе био је и Никола Галић, који је на челу данашњег Музеја савремене умјетности Републике Српске био од 1994. до 1998. године, након Драгојле Стојковић која је била в. д. директора ове установе у периоду од 1992. до 1994. године. Галић се за “Глас Српске” присјетио тог периода те подијелио одређене фрагменте свог сјећања.

- Сви ми који смо се затекли у култури и били захваћени тим ратом, у једном периоду обукли смо униформу и отишли у своје јединице. Ја сам био један од тих. Био сам директор музеја, али у једном тренутку ме запало да напустим музеј и обучем одијело. 1994. године дошао сам на чело тадашње Умјетничке галерије Бањалука и радио сам на томе да та установа преузме одговорност и захтијевао од тадашње Владе да та установа прерасте у републичку установу. Наравно, написао и образложење и дошло је до новог назива Галерија ликовних умјетности Републике Српске. Како је вријеме одмицало, захтијевао сам да то буде музеј, односно да добије назив музеја. Тада сам писао образложење да то буде музеј, те је дошло до овог данашњег назива - навео је Галић за “Глас Српске”.

Он је истакао да је у том периоду важно било сачувати оно што је тада постојало, што се умјетности и умјетнина тиче.

-  Тражио сам од Владе да у случају ратне опасности изузмем одређена дјела из тих општинских подручја. Да ли је то неко чувао или је то било под кључем, зависило је од мјеста до мјеста. Обратио сам се крајишким општинама, да изузмем те умјетнине и пребацим их у музеј. Ми смо се у овој установи трудили да имамо некакав видљив рад те куће, тако да смо у то доба били највидљивији на том српском простору. Установе сличног типа у Србији су биле угашене, али смо имали одличну сарадњу са њима тако што смо организовали изложбе. То је био занос и сви су нас помагали. О плати нико није разговарао, радило се како се могло. У том ратном вихору сви су се солидарисали - навео је Галић и додао да је то било једно вријеме револуције, које је изњедрило једну установу која и данас опстаје и ради.

Књижевник Предраг Бјелошевић од 1993. до 2018. године био је на челу садашњег Дјечијег позоришта Републике Српске, а у разговору за “Глас” осврнуо се на ратни период, те навео да то вријеме ништа из сјећања не може да избрише. Како је он навео, приликом доласка у Дјечије позориште, 10. марта 1993. године, затекао је тешко стање.

- Зграда је на десетак мјеста прокишњавала на сцену и у гледалиште, па смо изнад стропа воду сакупљали у најлоне, није било гријања, често ни струје, десетак дотрајалих рефлектора без резервних сијалица и филтера у боји, старе миксете за тон и свјетло које су се стално квариле, а на радној обавези свега десетак запослених, међу којима из умјетничког сектора само преостала три глумца луткара (од 12 у некадашњем ансамблу), Невенка Родић, Горан Јокић и Бланка Зелић, вајар-луткар Ахмед Бешић и кројачица умјетничког нивоа, златних руку, Љиљана Шиниковић. За било какву сложенију ансамбл представу имао сам мало глумаца, а да о техници и не говоримо. Костиме за глумце често смо налазили у личним кућним орманима - навео је Бјелошевић.

Он је додао да су старији посјетиоци са дјецом, за вријеме кишних или сњежних падавина, у позоришту сједили са кишобранима како им на дјецу са стропа не би капала вода, али ипак је на крају сваке представе све одзвањало усхићеним усклицима дјечије радости.

У том периоду на сцени позоришта постављане су старије представе, као што су “Паткица Блаткица”, “Тобија”, “Краљ Јелен”, а потом нове, већ исте године у мају, чак и праизведбе, попут луткарске представе “Љубавни јади Јежа Јежића” у режији Даре Стојиљковић по тексту Ранка Павловића.

- Стратегија ми је била да постављамо представе за дјецу са што више музике, пјесме, шаљивих луткарских сцена, избјегавајући било шта што би их подсјећало на рат и оно што су могли чути или видјети на кућним медијима. И убрзо сам у пракси постао свједок јединствене психотерапеутске улоге луткарског театра за дјецу. То искуство ће ми дати каснију снагу за све друго што сам чинио за луткарство и наше луткарско позориште - испричао је Бјелошевић и додао да су након тога, 1994. године започели измјештањем лутака из фундуса у простор широког хола, те да је то био почетак стварања Музеја лутака Дјечијег позоришта РС.

Емоције

Крајем 1993. године основан је Дјечији хор “Врапчићи”, а исте године тадашње Крајишко дјечије позориште основало је и издавачку дјелатност.

Према његовим сјећањима, сви садржаји у сфери културе одвијали су се под отежаним условима, али са невиђеним ентузијазмом и емоцијама.

- Град је у вечерњим часовима живио је више у мраку, неголи освијетљен. Културне установе које су имале властите агрегате успијевале су да праве какве-такве планске садржаје. Културни живот одржао се захваљујући сарадњи градских установа културе и самих умјетника свих профила, а који су многи као избјеглице свакодневно стизали из Сарајева, Зенице, Мостара, Тузле. Једни су се задржавали кратко, а други су, попут глумаца Даре Стојиљковић и Зорана Станишића (избјегли из Сарајева), те Ђорђа Марковића (избјегао из Зенице) остали да живе и раде у свом новом граду до данас  - истиче Бјелошевић.

Он каже да то није било вријеме великих умјетничких достигнућа, али јесте било вријеме буђења националне свијести.

- Ратни дани и општа оскудица диктирали су репертоаре јавних културних установа, а које су преко ноћи већином прешле са градских на републички ниво са ког нивоа се финансирала култура – наводи Бјелошевић.

Осим поменутих установа културе, у тадашњем периоду активне су биле и Народна библиотека “Петар Кочић” (данашња Народна и универзитетска библиотека Републике Српске) на чијем челу је у том периоду био покојни професор Предраг Гуго Лазаревић, те Музеј Републике Српске, који је тада водио покојни Васо Поповић.

- Била је активна и посјећена библиотека “Петар Кочић” коју је водио угледни професор Предраг Лазаревић. Његова улога је била значајна и по томе што није дозволио да се догоди било какав реваншизам или култороцид над књигама писаца других националности као што је то био случај са читавим библиотекама српских писаца у Сарајеву (Душка Трифуновића, Стевана Тонтића, Даре Секулић, Бранка Чучка и многих других). Директор музеја Васо Поповић, чувени кореограф за фолклор, успијевао је у настојањима да музеј има сталне поставке за грађанство. Све значајније свечаности одвијале су се у Банском двору - закључио је Бјелошевић.

“Гласов” сајам књиге

Љиљана Лабовић Маринковић је истакла да је током ратног доба било много сјајних изложби, концерата, представа, али оно што ће заувијек памтити је отварање првог Сајма књиге “Гласа Српске”.

- Било је то у Банском двору, а својом бесједом сајам је отворио Матија Бећковић. Плакат сајма је дизајнирао Саша Васић. Загледан у плакат Матија Бећковић је рекао “Мислио сам да знам шта све могу књиге. Али овдје у Бањалуци, у Републици Српској сам научио да књиге могу и да лете”. Плакат су наиме, чиниле стилизоване књиге, које су као птице слободе, на чистом небу, летјеле изнад Банског двора. Тај плакат, тај први Сајам књиге Републике Српске и ријечи Матије Бећковића, с поносом на то вријеме иза нас никада нећу заборавити - испричала је Лабовић Маринковић.

Сјећање Небојше Зубовића

Покојни глумац Небојша Зубовић био је директор Народног позоришта од 1992. до 1994. године, а у знак сјећања на њега, издојили смо његов текст из монографије “Народно позориште РС: 70 година”.

- Мада је било много периода које цмо, с правом, сматрали и тешким и најтежим, вјерујем да је вријеме у којем је “ратна” Република Српска (а посебно Крајина) била одасвуд затворена, ипак период у коме су околности најмање ишле наруку позоришту и културном стваралаштву уопште. Прихватио сам улогу директора позоришта - тежу од свих глумачких - са основном жељом да сачувамо позориште, у сваком смислу: од зграде и имовине, до људи и ансамбла и представа. Жељели смо (и успјели!) да будемо присутни на свим српским, нама доступним, просторима, од Обровца до Новог Сада и наступа на “Стеријином позорју” – забиљежио је Зубовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана