Како је изгледао Бранко Радичевић
Појавом прве књиге у Бечу 1847, Бранко Радичевић је одмах скренуо пажњу на себе изазивајући противречне судове. После смрти 1853, Бранко је ретко помињан и - заборављен. Тек четврт вијека касније, појавиће се први стидљиви записи, присећања и успомене.
Рекао је ово за "Глас Српске" пјесник и директор "Бранковог кола" из Сремских Карловаца који је до танчина упознат са биографијом великог Бранка Радичевића.
- О томе како се догодило да до данас, практично, останемо без поузданог Бранковог лика, Вељко Петровић је, после Другог светског рата (1947) записао: "Сликари такве пропуштају; такви се не фотографишу, већ само кад је неизбежно, а тада се то није тражило, ни за легитимацију, нити су врвели као данас фотографи-аматери, репортери и филмовци." - наводи Грујичић.
Срећом, наглашава да су Бранкове пјесме одреда антологијске и веома много пјеване у народу.
- Оне деликатно скривају Бранков лик, телесни и душевни. Оне нам допуштају да маштамо и претпоставимо како је песник изгледао - сматра књижевник.
Бранковој сахрани у Бечу није присуствовао његов отац Теодор, тада настањен у Темишвару, тек три мјесеца послије укопа, отац је сачинио сину мали споменик у Бечу, надајући се "да ће се и народ кадгод Бранка сјетити и учинити своје".
- Девет месеци после Бранкове смрти, Милица Стојадиновић Српкиња, нашавши се у Бечу, пише: "До његова гроба пролазили смо гробове цвећем засађене, а на Бранковом познаде се одмах да тај гроб нико од рођених не полази." Спрва су то чиниле Мина Караџић и њена мајка Ана Краус, али су и оне престале. Бранков гроб самује и зараста у коров - прича Грујичић.
Приликом првог покушаја преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово, новосадски књижевни сваштар Стеван В. Поповић, за илустровани календар "Орао" (1877), покренуо је акцију прикупљања прилога о Бранку.
- Главно место заузимају сећања Мине Вукомановић Караџић, писана заљубљеним очима: "На жилавом, и љети и зими разголитаном врату, сећаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе отвореномрке косе. Испод чела севаше око необичнијем сјајем." - открио је Грујичић.
Један од пјесникових савременика, Аца Поповић Зуб, ђак чувене Карловачке гимназије у којој се Бранко (Алексије) школовао од 1835-1841. пише: "Био је лепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он те врсте демократије није трпео."
- Упознавши Бранка у Земуну 1849. године, Јован Ђорђевић пише: "Млад, леп човек са фесом на глави, у капуту угасито кафене боје, у чистој белој, добро уштирканој кошуљи са великом огрлицом. Шаха је играо врло вешто и брзо је покретао фигуре - казао је овај књижевник.
Исте године у Земуну, Бранка је упознао и Јаков Игњатовић: "Осим Симе Милутиновића Сарајлије, ниједног песника ме није физиономија тако пријатно коснула. Више га никад нисам видео."
Сусревши Бранка у кући Вука Караџића, у Бечу 1850. године, Јован Суботић каже: "Цела прилика била је јако угодна, а нарочито лице и око били су пуни живота и лакокретног несташног израза.
- О односу Бранка и Светозара Милетића постоје опречна виђења. Аца Поповић Зуб тврди да се Бранко и Милетић нису поносили. Милетић је упознао је Бранка три године пред његову смрт 1850. године: "Бранко је слаб, или боље рећи, опасно куња" - додаје Грујичић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
