Јован Ристић, писац и преводилац за “Глас Српске”: Живимо у цивилизацији лажи и дезинформација

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник, новинар и преводилац Јован Ристић, аутор романа “Поплављени ум”, који се у форми напетог психолошког трилера, на крајње занимљив и аутентичан начин бави тзв. теоријама завјере, објашњавајући како је од почетне идеје, преко новеле “ХААРП и друге приче”, након седам година стигао до романа “Поплављени ум”. Критике његовог остварења су позитивне, а он вјерује да његови читаоци могу разлучити границу између књижевне фикције и ствараног уласка на територију теорије завјера.

- Радује ме што у радњи и ликовима нешто налазе за себе и противници и поборници теорија завере, али и заступници разних српских подела. Свако оно што се дешава у књизи анализира на свој начин, из свог угла. А ја не волим да цртам поенте. Пуштам публику да сама доноси закључке на основу оног што приказујем. Верујем у њену интелигенцију - јасан је писац.

ГЛАС: У описима “Поплављеног ума” често се користе ријечи трилер, мистерија, фантастика, али судећи по самом дјелу, маштовитост стварности је по ко зна који пут надмашила фантастику, посебно када се узме у обзир да је сама прича на почетку проистекла из новинарског задатка “провјере дјеловања ХААРПА у Бељини”?

РИСТИЋ: Ја сам сматрао да сам новинарски задатак обавио објављивањем чланка о сулудој петицији “Уклонимо ХААРП са српске земље”. Био је у складу са чињеницама које сам утврдио и у складу са здравим разумом. Како је један део колега био сумњичав, упутио сам се самоиницијативно на терен, и као новинар и као писац - суштински ради провере здравог разума. Знао сам да у селу Бељина, на 50 километара од Београда, нема никаквог ХААРПА, али сам отишао да видим чега тамо стварно има и да попричам са становницима. Добио сам провод свога живота. И књижевну инспирацију.

ГЛАС: Цитирате Криса Картера (“Досије икс”) на почетку књиге “да је истина негдје тамо”, али судећи по свијету у којем се крећу Ваши јунаци, а који је чини нам се прилично јасан одраз наше реалности, истине више нема нигдје, макар тако дјелује благим увидом у наслове медија и друштвене мреже?

РИСТИЋ: Ствара се утисак да је нема нигде, да је постала жртвом пропагандистичког стила извештавања официјелних медија и бомбардовања људи свакојаким “информацијама”. Кад се истина појави - ми јој не верујемо, јер смо с разлогом сумњичави па по принципу “мало одавде, мало оданде”, у складу са оним што нам се свиђа, склапамо сопствене, неретко бизарне истине од парчића свега и свачега што се може наћи на друштвеним мрежама, као “алтернативним изворима информација”. А то је већ рецепт за савршену олују на цивилизацијском нивоу. И нису жртве само необразовани, како многи то воле да верују. Жртве смо сви. Доба владавине разума и просвећености замењено је добом владавине кловнова и ирационалности.

ГЛАС: Парадоксално је да у свијету никад модерније технологије и никад приступачнијих информација, никад мање нисмо били информисани и никад више подложни вјеровању у лаж и пропаганду, нека врста модерног мрачног средњег вијека на дјелу?

РИСТИЋ: У ово доба глобалне информатичке умрежаности информације се преносе тренутно. Кад је интернет настао, мислили смо да ће се преко њега преносити знања. А сада видимо да се преко њега преносе и лажи и полуистине и пропагандни отров. Толико тога има да не стижемо да проверимо. И не маримо за то. Верујемо у глупости зато што више не верујемо “систему”, “естаблишменту” и “елитама”. А неповерење нам се потхрањује игром на наше емоције и маркетиншким праћењем наших навика. Добијамо “оно што желимо”. Постајемо техно-пагани. Неко се шалио, пласиравши теорију завере да “птице нису стварне”, али многи су поверовали.

ГЛАС: Сам роман без обзира на право богатство идеја и маште, са друге стране одликује врло једноставан, али и врло ефикасан и упечатљив прозни стил. Колико је ваше дугогодишње бављење новинарством утицало на вас као писца и гдје генерално можемо тражити коријене ваше прозе?

РИСТИЋ: Био сам агенцијски новинар, а тамо владају хладноћа и сажетост израза, са ослањањем на фактографију. Од књижевних утицаја Роберт Силверберг и Ричард Метисон су на првом месту. Мајстори су психологије. Силверберг укршта перцепције ликова, као и ја. Метисон, иначе писац и сценариста, научио ме је да пасус може бити дугачак, али да се може састојати и из једне кратке реченице. Ствар нагласка, ствар ритма. А Стивен Кинг ме је навукао на дијалог свесног и несвесног, на приказе пробијања несвесног у свесно.

ГЛАС: Дуго сте у водама фантастике, као новинар, уредник, преводилац и аутор, са великим искуством, од фанзина “Емитор” преко рада на Фестивалу српског филма фантастике, до самосталних подухвата. Како данас видите мјесто фантастике, како у српској култури, тако и остатку свијета?

РИСТИЋ: Фантастике данас има свуда. То важи и за српску књижевност. Она је сада део мејнстрима. Више се нико не може жалити да је неко игнорише или, не дај боже, сузбија.

ГЛАС: “Поплављени ум”, и генерално Вашу прозу, одликује атмосфера филмичности, као створена за екранизацију. Да ли бисте вољели да видите адаптацију Вашег романа и под којим условима бисте пристали на то?

РИСТИЋ: Свакако бих волео, јер је филм важан извор инспирације у мом писању. У “Поплављеном уму” ћете препознати мотиве из неколико филмова, нпр из Шијановог “Ко то тамо пева”, Карпентеровог “У чељустима лудила” и Паркеровог “Анђеоског срца”. А кад пишем, размишљам монтажно. Волим кад ритмична интеракција између дешавања у спољном свету и унутрашњим световима ликова ствара драму и тензију. Пристао бих на филмску адаптацију, ако би била луђа од оног што сам ставио у роман.

ГЛАС: Са друге стране дипломирани сте правник па можете ли нам објаснити гдје се крије тајна веза једног позива склоног реалности чињеница и строгих законских норми са свијетом фантастике склоног машти и креативној слободи?

РИСТИЋ: Моје правничко образовање и агенцијско новинарство сусрећу се у мојој љубави према хладном приказу чињеница које говоре за себе. А то је, уверен сам, најбољи начин да у прози потакнете емоције. Оне се налазе између редова. Не морате их експликацијама укуцавати читаоцима у чело.

 “Stranglers”

ГЛАС: Искусан сте стручњак на тему бенда “Stranglers” па се намеће питање како вам се албум “Darke Maters” чини за дискографски опроштај једног великог бенда?

РИСТИЋ: Ово је и више него достојанствен опроштај. То је не само најбољи албум “Stranglersа” после одласка Хјуа Корнвела (1990). То је њихов најбољи албум откако су издали своју последњу врхунску плочу: “Aural Sculpture” (1984).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.