Иван Новчић, књижевник, за “Глас Српске”: Не постоји страх од смрти, него од живота

Казао је то у разговору за “Глас Српске” књижевник Иван Новчић говорећи о рукопису “Трн у пети” који је освојио награду “Златна сова” на конкурсу који расписује Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево.

- То може да буде алузија на аутора овог романа који је учесник и сведок свих тих дешавања, а који је један од ретких из целе генерације по својој вољи изабрао да буде писац, и који је кроз своје стваралаштво заокупљен овом темом у некој врсти обавезе и дужности да се опишу ратови за југословенско наслеђе кроз аполитичну призму, са дозом меланхоличне поетике која мирише и на смиље и на јед и на јар као, рецимо, у роману “Дневник о Чарнојевићу” - додао је он.

ГЛАС: Споменули сте Црњанског који је такође прошао ратне страхоте. Има ли Ваш рукопис додатну симболику?

НОВЧИЋ: То може да буде и симболика лајт мотива овог романа, заправо дела који је преузет из “Романа о Лондону” Милоша Црњанског, где главни јунак никако да свари лепоту и добру кафу младог Мустафе у кога су жене заљубљене, можда једна врста трагичара који је судбински, за разлику од многих из његовог окружења, загледан у бездан ратног леденог ужаса.

ГЛАС: У опису дјела наведено је да оно доноси искуства младих који су се нашли у вртлогу ратних догађаја од 1991. године на нашим просторима. О каквим искуствима је ријеч?

НОВЧИЋ: Роман је посвећен мом ратном другу Зорану Милановићу из Александровца Жупског који је у рату, близу Ковачевића брда, остао без очију. Та тенковска јединица прошла је све ратове на простору бивше Југославије. Ово је на неки начин прича о њима, о њиховом одрастању и сазревању, од времена када су чули да је неки зид у Берлину пао, али их то није дотицало нити су их те теме које су почеле да мењају свет, у коме су они наводно спокојно живели, привлачиле. Па све до овог времена у коме живимо и које је описано кроз дуализам “Уликса” и Синише који доста подсећају на Манове јунаке Сетембринија и Нафту. Ратна дешавања су се дубоко урезала у кожу младих људи који су данас педесетогодишњаци, који се повремено састају на дружењима ратних ветерана. Мислим да не постоје ратни ветерани из других јединица који су се тако зближили, а многи и окумили. То је био скуп изузетних људи на једном месту заједно са нашим официрима, којима је пре свега било стало да нашим родитељима не пошаљу вест о погибији њихових синова, него да нас сачувају у оној мери у којој је то било могуће. Као да су имали свест да ће то проћи, а да се жртве, било цивилне, било војничке у овом времену брзо заборављају.

ГЛАС: Дјело говори о односу државе према својим ратницима, односно о држави која заборавља ратнике и ратне војне инвалиде. Хоће ли то све народ позлатити или, ипак, не?

НОВЧИЋ: Тај однос се, пре свега, види у српској књижевности и то углавном на простору Србије, где су се овакве теме ниподаштавале. Или су биле политизоване или дебело наплаћене. Од писаца у савременој књижевности, а који су се овом темом бавили, мени више прија Дарко Цвијетић него Владимир Кецмановић, али Цвијетића нису промовисали зато што је добар писац, већ зато што је из мешовитог брака, па све то одговара неоканонском погледу на свет и политичким поигравањима са наводним помирењима. Радња на почетку романа дешава се у Крагујевцу, а заправо се ради о Краљеву из кога аутор и долази. Ми смо у Краљеву почетком двехиљадитих основали неформалну групу песника “Нови октобар”. Ту је било неколико одличних песника из тзв. ратне генерације која се бавила овим питањима. Буквално смо били исмејани од стране старијих књижевних колега. Из целе групе остала су само двојица који су се као писци афирмисали и наставили да пишу поучени генерацијом Милоша Црњанског. У време када Горан Петровић описује како је Свети Сава прескакао поток књижевну јавност није занимало шта генерација писаца која се тек извукла из ратне коже има да каже. Онда не можете да очекујете да неки ратни инвалид буде позлаћен, јер све је сведено на солвентност, па чак и појединих удружења ратних ветерана која су испоставе политичких организација.

ГЛАС: С обзиром на то да и у овом тренутку свједочимо ратним збивањима, чини нам се да је рат одувијек потпуни бесмисао. Како Ви то посматрате?

НОВЧИЋ: “У миру против рата, у рату са својима”, написао је један песник. Јунак у овом роману и не размишља пуно о рату. Он посматра своје тело које буја и које се расцветава. Неколико месеци пре него што ће упасти у вртлог рата он размишља о могућој петорци кошаркашке репрезентације Југославије за предстојећу Олимпијаду у Барселони. И ставља је на папир. Какав данак неискуству. У рату нема времена за размишљање. Све је непостојано и све се одиграва муњевитом брзином. Не постоји страх од смрти, него од живота, јер живот је увек тамо негде са друге стране.

ГЛАС: Како појединац да се избори са оним што му историја и више силе намећу? Како да се помири са чињеницом да не може да утиче на дешавања у која је неким чудним нитима уплетен иако то не жели?

НОВЧИЋ: То, пре свега, зависи од позиције у којој сте. Ако сте збуњени војник који је у јуну '91. служио војни рок у Словенији, јер је то био обавезан део тадашњег система, и кога је неки залутали метак као на лутрији поткачио, ви ту не можете ништа. Ако сте у другачијој позицији, у позицији човека од искуства, посматрач са неког мирнијег места, онда сте у предности, онда имате избор да ли у нешто да се уплићете или не.

ГЛАС: Шта за Вас представља награда “Златна сова”?

НОВЧИЋ: Имајући у виду тешко стање у издаваштву и српској књижевној критици, где са једне стране стоји Теофил Панчић као грађански владика који се у све разуме, и у књижевност и у музику и у параглајдинг, и који би у, рецимо, Хрватској или код вас у Републици Српској био обичан продавац семенки, и са друге стране “Цатена мунди” која наводно шири националну стратегију, а не објављује српске националне песнике јер је неисплативо, можемо да закључимо да су овакве награде спас за писце који нису део лажног српског естаблишмента и који не раде по систему “ја теби, ти мени”. Рукопис “Трн у пети” сам слао многим издавачима. Неки су обећали, па се нису јавили, неки нису ни прочитали, а из “Лагуне” су ми одговорили да сачекам једно три године, јер су вероватно били заузети стваралаштвом певача Аце Лукаса. “Златна сова” је награда којој се сваки писац нада и коју су до сада добијали заиста одлични књижевници. Такву професионалност и сарадњу са уредништвом никада нисам имао за 20 година бављења писањем. Када сам видео да је рукопис ушао у ужи избор, пожелео сам да не добије прву награду, већ другу или трећу, јер сматрам да тешке ратне теме не морају увек да буду део првог плана. И та жеља ми се остварила. Чини ми се да ће на такав начин ефикасније пронаћи пут до својих читалаца.

Награде

ГЛАС: Припремате ли нешто ново?

НОВЧИЋ: Веровали или не, на промоцији моје поеме “Фантазма” теоретичар културе и књижевник Владимир Коларић је рекао да је ово година Ивана Новчића. Заиста, скоро сви рукописи које сам послао на овогодишње конкурсе су освојили награду. Четири књижевне награде у Источном Сарајеву, Подгорици, награда “Гордана Тодоровић”, “Стојан Степановић” уз неколико прошлогодишњих за тако кратко време јесте успех за некога ко није много очекивао од књижевног света. Остао је једино рукопис песничке збирке “Масонска миса” који је на неки начин мотивисан стваралаштвом Стенлија Кјубрика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.