Иван Нешић о роману “Ђаволски добар блуз”: Животни дарови имају своју цијену

Рекао је ово за “Глас Српске”, писац и есејиста Иван Нешић, објашњавајући како се родила идеја да напише роман “Ђаволски добар блуз” инспирисан музиком и дјелом мистериозног блузера из делте Мисисипија.

- Неупућени читалац могао би помислити да је роман “Ђаволски добар блуз” приповест о Роберту Џонсону, али кичму приче представља једна гитара за коју се верује да је баш на њој настао амерички блуз. У питању је акустична гитара “Гибсон Л-1 флат топ”, модел с којом је усликан легендарни блузер. Због тога ова гитара у мом роману има посебно значење и крије становиту тајну. Поред легенде о трампи душе за гитарско умеће, у причу је умешана и трагедија везана за рокенрол пионире Бадија Холија, Џеј Пија Ричардсона (Биг Бопера) и Ричија Валенса. Али у основи романа налази се познати заплет о животним изборима које правимо и понуђеним даровима за које се обично испостави да имају превисоку цену - рекао је Нешић.

ГЛАС: Колико је требало времена да идеја прерасте у узбудљив роман, који играјући на граници неколико жанрова ствара напету причу о одрастању једног дјечака, игри добра и зла старој колико и људски род и скупој цијени погодбе с “типом од богатства и укуса”?

НЕШИЋ: Првих стотинак страница настало је пре него што сам започео рад на роману “Под имелом” и двокњижју “Фирентински дублет”. Потом је уследио дужи прекид јер нисам био задовољан како се развијао роман. Одлучио сам да га на неко време оставим по страни, јер ми се тај систем раније показао као добар и вратио сам му се када смо завршили причу о Миловану Глишићу и Џеку Трбосеку. Прошло је више година, али сам знао да ћу га завршити јер ме идеја непрестано прогањала и ниједног тренутка нисам помислио да одустанем.

ГЛАС: Иза Роберта Џонсона остало је 29 снимљених пјесма, кратак и буран живот и огроман мит чије је трајање тешко објаснити логиком. Да ли сте писањем романа расвијетлили неки од разлога зашто је његов мит и даље тако жив 100 година касније?

НЕШИЋ: Легенда о сусрету с нечастивим на раскршћу јесте тек један део контроверзи које се везују за Роберта Џонсона.

Ту је и неслагање где се догодио фиктивни сусрет, да ли на укрштању путева 61 и 49 у Кларксдејлу или раскрсници путева 1 и 8 у Роуздејлу. Постоје и друге недоумице, од проналажења његове крштенице, па до разлога због којих је преминуо - да ли је отрован од стране љубоморног супруга неке жене или је преминуо од болести, при чему се помиње чак и нелечени сифилис. А ту је и несугласица око места где је сахрањен јер постоје чак три гроба за које се тврди да садрже земне остатке блузера. Највише интригира његов рапидни свирачки напредак јер је у кратком времену прешао пут од нижеразредног неталентованог гитаристе до краља делта блуза. Говоркања да је таленат добио од ђавола у то време нису била добар маркетинг јер је Делта Мисисипија била опасно подручје за Афроамериканце. Иако се родио на плантажи, био је образован и умео је да чита и пише, али дешавало му се да усред свирке оде и нестане на неко време, као да га је нешто прогонило. Иако је ова прича настала много пре доласка рокенрола, чини ми се да је и даље најинтересантнији мит који се везује за популарну музику.

ГЛАС: У роману “Ђаволски добар блуз”, из странице у страницу преплићу се бројне везе музике, литературе и  филма, што је с обзиром на Ваше дугогодишње писање о музици, прилично очекивано. Гдје се стварно крију умјетнички коријени Вашег романа и писања генерално.

НЕШИЋ: Као што је Горан Скробоња навео у блурбу, спојио сам две велике љубави - рокенрол и хорор. Читаоци ће препознати утицаје мајстора жанра који су одредили мој читалачки укус и оно што пишем. Одрастао сам углавном на англофоној култури када су у питању музика, филм и књижевност. Интересовање за фантастичку прозу потиче од прича из “Политикиног забавника”, али то ће прерасти у страст појавом магазина “Сиријус” и библиотеке “Кентаур”. Занимање за научну фантастику добрим делом има залеђе у експанзији свемирских истраживања с краја шездесетих и почетком седамдесетих година, али и делима Жила Верна и Херберта Џорџа Велса.

ГЛАС: Сам роман атмосфером дословно кипти од филмичности, да ли бисте вољели видјети екранизацију и под каквим бисте условима пристали на њу ако би се то једног дана десило?

НЕШИЋ: “Ђаволски добар блуз” је због тематике морао да се смести у Америку. Верујем да би сваки писац волео да види своје дело пренесено на платно, иако имамо бројне примере да је то било урађено траљаво и аљкаво. Док сам га писао, лик блузера Џерома Халфорда обраћао ми се гласом глумца Моргана Фримена, мада га визуелно нисам тако доживео. Идеја је била да роман буде филмичан и да држи пажњу, али и да се читаоци поистовете са ликовима.

ГЛАС: Иза вас је класични, али данас све рјеђи књижевни пут, кратка прича па роман. Колико је тај период писања кратке форме (а писали сте много и свуда) избрусио Ваш стил и занатску вјештину и да ли правите неку разлику између краће и дуже прозне форме као аутор и читалац?

НЕШИЋ: И даље дајем предност приповеци у односу на роман. За мене је кратка прича искра која бљесне у мраку, осветли вам на тренутак сцену и потом згасне, остављајући вас да се носите с оним што сте накратко видели. У шали кажем да је кратка прича попут флерта, док роман већ личи на брак.

Било је мишљења да ће приповетка потиснути роман у 21. веку, пре свега због све бржег животног темпа, али то се није догодило. Кратка форма вас учи дисциплини, вредности и значају сваке написане речи.

ГЛАС: Иако сте и раније писали заједно с другим писцима, колико вам је било изазовно писање у четири руке с Гораном Скробоњом на “Фирентинским дублету”. Из угла читаоца дјелује да је тај роман у два дијела направио искорак у убједљивости и упечатљивости Ваше прозе, посебно у погледу атмосфере и карактеризације ликова?

НЕШИЋ: Када смо почели да радимо на роману имао сам одређене бојазни, због обима наратива, иако нам ни накрај памети није било да ће књига изаћи у два дела. Можда смо у почетку били “стидљивији”, али када смо видели да написано припада “једном гласу”, дали смо себи одушка да упадамо један другом у делове текста и дописујемо сцене. Горан је мој венчани кум, познанство с њим датира још из осамдесетих година и клуба љубитеља научне фантастике “Лазар Комарчић”, но никада нисмо помишљали да ћемо сести и написати роман у “четири руке”. Било је то позитивно искуство, а успут смо се добро забавили.

ГЛАС: Осим као писац, бавили сте се и другом страном заната као новинар и уредник. Из оба угла како Вам се данас чини домаћа жанровска сцена, тачније писаца има, књига такође, колико су издавачи заинтересовани и колико се публика данас окреће овој врсти литературе у односу на вријеме ваших књижевних покушаја?

НЕШИЋ: Упоредио бих књижевну сцену са музичком - некада су постојали само државни издавачи који су имали своја правила игре, али онда су се појавили приватници и сви су могли да сниме материјал и понуде га некој независној етикети.

Слично је и с књижевношћу - одједном смо добили хиперпродукцију. Не мислим да је то лоше јер из изобиља материјала увек може да се нађе значајан број квалитетних дела (згодно место да се подсетимо Стерџеновог закона који каже “да је 90 одсто свега ђубре”). Могућност објављивања јесте и подстрек младим ауторима да више раде јер постоје издавачи који вас неће презриво гледати када им понудите дело из корпуса жанровске фантастике. Постоји бојазан да ли ће књига преживети технолошку еволуцију, али је далеко значајније питање да ли су генерације које одрастају с том технологијом надохват руке изгубиле способност да “сањају отворених очију”.

Планови

ГЛАС: Живимо у времену које није захвално за планове, али да ли пишете нови роман и када бисмо могли очекивати неку нову антологију кратких прича, пошто је од посљедње прошло 11 година?

НЕШИЋ: У данашње време незахвално је правити планове дуже од 24 сата. Постоји довољно материјала бар за две збирке, при чему је једна с приповеткама које не припадају фантастици. Али волео бих да урадим збирку као што је била “Ригор Мортис” (1997) јер је она написана “у даху” и практично све приче настале су у кратком раздобљу. Овако се збирке прича своде на прикупљање онога што сте објављивали по периодици и тематским збиркама, а ту се сусрећете с ограничењима. Имам и контуру романа који би се за промену дешавао у домаћем окружењу. Планови постоје, али реализација истих повезана је с бројним променљивим факторима на које не можемо да утичемо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.