Игор Цвијановић, писац за “Глас Српске”: Веза Ника Кејва и српске публике је феномен

Рекао је ово за “Глас Српске” професор енглеске књижевности на Универзитету у Новом Саду, писац, публициста и преводилац Игор Цвијановић објашњавајући да ли је морао одвојити мит од умјетника и рационално се позабавити  његовим стиховима, као што је он то учинио у својој књизи “Ник Кејв и поетика преступа”. Књига је настала из његовог докторског рада на Филолошком факултету у Београду, о поезији чувеног аустралијског рок музичара и представља крајње луцидно и посвећено истраживање поетике Ника Кејва у свим фазама његове каријере.

- Кејв је комплексна личност - музичар, песник, прозаиста, композитор, глумац, ходајућа легенда рок музике скоро пет деценија, али и човјек који пажљиво, свесно и доследно ствара мит о себи од визуелног изгледа налик јунацима својих песма преко сталне митологизације уметности до данашњег директног претакања сопственог живота у властиту уметност, тако да је мање или више немогуће одвојити мит и човека иза њега.

ГЛАС: Колико Вам је било тешко сузбити обожаватеља у себи и дати предност професору књижевности који ради докторску студију о поезији омиљеног музичара?

ЦВИЈАНОВИЋ: Нисам ни кренуо из позиције хардкор фана када сам почео писати овај научни рад који је на крају претворен у књигу. Кејв мени и даље није омиљени музичар иако ми је један од најзанимљивијих и најдражих. Нисам имао проблем те додатне објективности - пре ће неко приметити да сам превише субјективан, јер немам дилему да ли је он велики песник без обзира што је музичар и до тог закључка нисам дошао само због тога што волим његову музику, већ због што поседујем знање и искуство да могу аргументовано објаснити своје ставове.

ГЛАС: Кејвови стихови прошли су комплексан пут од мрачне и агресивне панк и готик поезије преко снажних, романтичарских и библијских утицаја крајем 80-их, током 90-их до брутално искрене исповједне лирике посљедњих деценија.

ЦВИЈАНОВИЋ: Када сам ја писао књигу,  његова последња два албума “Skeleton Tree” и “Ghosteen” нису били изашли па се нисам детаљније бавио њима у књизи иако је идеја била, када сам почео писати, да пронађем везу између свих фаза у његовој каријери. Када се слуша његова музика из рецимо 1981. године и последњих неколико албума тешко је појмити да је у питању исти човек, а камоли исти аутор. Ипак, када се загребе дубље у његову поетику, почиње се назирати та развојна линија која га одржава на истом правцу поетски, кроз текстуалну базу или поетску основу, која је уочљива у скоро свим сегментима његове каријере

ГЛАС: У књизи сте његову поезију подијелили у четири тематске цјелине које се, по Вашем мишљењу, на различите начине манифестују у његовим стиховима током цијелог опуса.

ЦВИЈАНОВИЋ: Проблем је било како његове текстове (стихове) ставити под један кишобран. И тада сам схватио да је појам преступа или трансгресије погодан за то. На основу њега сам правио тематску поделу у четири основне групације према фокусу на који су стихови усмерени. У ове четири теме или четири поглавља књиге улазе “Баладе о убиству”, које се у великој мери ослањају на традицију англосаксонских балада о убиству и америчке фолк и блуз музике, “Трансгресивне љубавне песме”, “Апокалипса и град” те “Митологија и литерарна пародија”, унутар који се формирају четири типа стихова “Песме славе и хвале”, “Песме беса и очаја”, “Еротске песме” и “Песме напуштености и губитка”, које заједно чине кичму на којој се одражава поетски опус. Кејв као уметник целу каријеру обитава на пресецима музике, књижевности и популарне културе и рекло би се да је у његовом случају више него прикладно што српска лексика, за разлику од енглеске, не познаје разлику између песме као поетске творевине и песме као музичке целине

ГЛАС: Занимљива је и  трансформација  његове личности, од опасне и аутодеструктивне појаве, често у сукобу с публиком и медијима, до тихог човјека који води блог и разговара са публиком одговарајући на сва питања.

ЦВИЈАНОВИЋ: Чувени су његови обрачуни са критиком и публиком која није добро прихватала његову музику. Међутим, године су учиниле своје и он је нашао начин, можда не да победи властите демоне, већ да се на уметнички начин изрази о њима путем поезије, музике, филмова и глуме. Фасцинантно је посматрати како током каријере тешке и болне теме претвара у врхунску уметност која плени лепотом, без обзира колико је мрачна њена инспирација.

ГЛАС: Утицаји у његовој поезији су широко постављени, од готских и романтичарских умјетника 19. вијека, преко блуз и фолк умјетника до рок поета попут Дилана, Кеша или Коена. Какве сте Ви умјетничке трагове открили у студији његове поезије?

ЦВИЈАНОВИЋ: Мени је лично, осим поменутих и очекиваних књижевно-музичких утицаја људи попут Џона Милтона, Вилијема Блејка, Леонарда Коена, Џонија Кеша, Боба Дилана или Игија Попа и Џима Морисона, било занимљиво откриће да су бројни модерни прозаисти и песници извршили велик утицај на његове стихове, од Владимира Набокова, преко Фленерија О' Конора или Кормака Макартија до Брета Истона Елиса. Понекад сам чак и ја био изненађен, не толико именима, већ препознавањем неког уметника који је и мени драг, а откријете да исту склоност делите са другима људима, укључујући и самог Кејва.

ГЛАС: Да ли имате рационално објашњење његове популарности код домаће публике, које у неким моментима превазилази његову популарност у свјетским оквирима, посебно кад су концерти у питању?

ЦВИЈАНОВИЋ: То је занимљива веза. Срђан Срдић, један од уредника “Партизанске књиге”, има теорију да једино Ник Кејв и “Ајрон мејден” ка­д год дођу у Србију распродају све карте, што није далеко од истине. Немам рационално објашњење, то је дуга веза која траје од почетка његове каријере, обликована како раним лиценцним издањима његове музике преко првих Кејвових концерата, који су оставили траг на домаћу постпанк сцену и публику до раних превода његове поезије на српском језику.

ГЛАС: Колико је склоност темама попут смрти, насиља и бола, којим обликује наша историја и митологија, утицала на ту везу Срба и Кејва?

ЦВИЈАНОВИЋ: Има ту нечег. Овај простор је турбулентан, благо речено, нема пуно људи који немају неку мрачну породичну причу о насиљу и смрти. Можда је то једна врста архетипског, инстинктивног препознавања сличних интереса и тема. Са друге стране постоји једна врста искрености, непосредности и енергичности у музици Ника Кејва, која је добро прихваћена и препозната у нашем менталитету. Нисам сигуран да постоји неко рационално објашњење те везе Кејва и српске публике, али нека спона постоји и снажно делује на релацији између његове уметности и нас као конзумената исте, претварајући је у прави феномен.

ГЛАС: Боб Дилан је добио је Нобелову награду за књижевност, бројне су студије о рок поезији попут Ваше књиге, али чини се да у академским књижевним круговима и даље постоји отпор према рок поетици, да не кажемо тихо потцјењивање.

ЦВИЈАНОВИЋ: Постоји једна врста отпора од стране академских кругова према рок поезији, али постоји и изражен интерес са друге стране. Можда је “Нобел” за Дилана био званична потврда академских радова о рок поезији, али и код нас се зачиње једна врста традиције врхунског писања о рок поетици. Постоје књиге о поетском опусу Џонија Штулића и Милана Младеновића, чак на Филозофском факултету у Новом Саду постоји теза или студија о текстовима бендова попут “Битлса”, “Фу Фајтерса” и “Мјуз”.

ГЛАС: Када сте већ поменули Нови Сад, по свему судећи рокенрол поезија има снажно упориште у главном граду Војводине?

ЦВИЈАНОВИЋ: Нови Сад има јаку рок традицију деценијама, са неколико снажних поетских личности које су деловале у оквирима рок сцене. Један од разлога за ту склоност академских аутора из Новог Сада према рок поезији има сигурно посвећен рад професора Зорана Пауновића, који годинама предаје књижевност не правећи разлику између рок поезије и академске поезије. Када сам предложио тему свог докторског рада, њему је то била логична ствар, као и мени.

Фаворити

ГЛАС: Имате ли личне фаворите у поезији Ника Кејва и који су вам омиљени албуми/или фазе у његовом опусу?

ЦВИЈАНОВИЋ: То се мења из године у годину, као и са свим бендовима или књигама које читате или слушате у одређеном периоду и доживљавате их на различите начине у неком другом периоду. Волим да истакнем, као мени јако драг албум, његову плочу “Nocturama” из 2003. године коју је критика углавном сасекла, а мени је то би­о важан албум и и даље јако драг. У последњој фази имам неколико јако драгих момената попут песме “Hollywood”, са последњег албума, али волим и његову рану фазу јужњачке готике у којој се крије неколико поетских и музичких ремек- дела, који у целини са његовим романом “And The Ass Saw The Angel” граде уникатну уметничку визију достојне визије из рецимо Фокнерових романа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.