Горан Тадић. пјесник и композитор у сусрет поетској вечери у Бањалуци: Поезија је само отисак душе на папиру

Александра Маџар 13.09.2017 08:07

Бањалука - Мало ко памти мејлове, или поруке. Колико год био занимљив њихов садржај, потискују их нове поруке. Писма су читана безброј пута, у ишчекивању новог писма, на које се чекало два дана, или два месеца, уколико је писано у некој далекој земљи.

Чекање је наравно била прилика да се тражи шта пише између редова, свако слово, сваки знак, свака ситница била је значајна.

Подијелио је своје мисли за наш лист пјесник и композитор из Новог Сада Горан Тадић чије ће поетско вече "Пишем ти последњи пут" бити одржано 20. септембра у Банском двору Културном центру, када ће се публика дружити са звуцима гитаре и стиховима.

За Тадића су писма поезија, па је 2016. објавио најзанимљивије и најпопуларније издање, збирку "Кад прочиташ, спали". Ради се о пјесмама написаним у форми писама.

- У песми "Стенограм" написао сам: "Откад знам за себе пишем ти писма. Да ме не прогласе лудим зовем их песмама" - казао је Тадић.

Прва асоцијација на поезију, за овог аутора збирки "Сатенски стихови", "Опрости ми стихове", "Душа у меком кавезу", "Дијаспора мисли", за њега је душа.

- У мом "правдању", под називом "Како настане песма", један стих гласи: поезија је само отисак душе на папиру - додаје пјесник који се у животу бавио разним пословима, био је бравар, електричар, столар, тапетар, магационер, транспортни радник, али је његово срце увијек било испуњено стиховима.

Времену у којем данас живимо, каже да недостаје оно што претходи писању поезије - осјећања.

- Заправо, посвећеност осећањима. Писање поезије је интиман процес, човек мора да се осами да би преиспитао осећања која га обузму, да постави себи често непријатна питања и да покуша да да одговор на њих. Ако умисли да је дао одговор, ништа од поезије. Написао сам више од седам стотина песама, али нисам себи одговорио ни на једно питање - објашњава Тадић.

Компоновао је за позоришне представе више од 200 инструменталних композиција, а 2006. године издао је кантауторски ЦД под називом "Ситнице".

- Док сам био млад, спој музике коју компонујем и стихова био је спонтан. Кад узмем гитару, подразумевало се да ћу истовремено компоновати музику на стихове који навиру. На тај начин настале су песме, најчешће баладе, које је мој бенд изводио. Касније сам се осамио и посветио инструменталној музици. Још пар година сам компоновао искључиво инструменталну музику, а након тога престајем да компонујем и посвећујем се искључиво писању поезије. Спој поезије која је настала претходних седам-осам година и музике тек предстоји - најавио је Тадић.

Његове пјесме читају све генерације, а Тадић сматра да поезија није у њима могла пробудити нечег чега нема.

- То је њихова поезија, не моја - закључио је пјесник чије је гостовање у Бањалуци организовао портал "еТрафика", магазин "Лола" и Бански двор Културни центар.

Треба ми нешто твоје

Треба ми нешто твоје, под јастук да ставим,

не бих ли те и ноћу сањао,

па бирам каменчиће,

у нади да си неки од њих газила.

Јастук буде мекши, жуљају једино мисли.

Умотавам ветрове у јакну.

Треперим као ветрушка,

при помисли да те неки од њих миловао

и да ће преписати шару са твојих усана на моје,

јер моје песме пишеш ти.

Узмеш ми песму из уста, кад ћутиш.