Горан Скробоња, писац, за “Глас Српске”: Фантастика чува српску књижевност од нестанка

С друге стране, навикао сам током деценија бављења овим послом на то да у њему не постоје правила и да понекад и оно што вам се чини као сигурна формула за успех може неславно да пропадне и да читаоци на то ни не обрате пажњу.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” писац, сценариста, преводилац и издавач Горан Скробоња, говорећи о роману “Фирентински дублет – Сфумато”, који је писао са колегом Иваном Нешићем, а у којем чувени српски писац Милован Глишић истражује случајеве и мистерију о Џеку Трбосјеку у викторијанском Лондону. Прва књига је постала хит код публике, уз одличне реакције критике, а слична судбина вјероватно чека и наставак.

- Чини ми се да је занимању за ову пустоловну приповест о ономе што се Миловану Глишићу готово стопроцентно сигурно није догодило на пролеће 1889. године – али не можете доказати да није – највише допринело то наше поигравање стварним историјским личностима у приповести која подсећа можда на оно што су у својим славним данима писали Жил Верн или Херберт Џорџ Велс - додаје Скробоња.

ГЛАС: Занимљиво је да сте до те, по свему судећи, врло успјешне идеје стигли потпуно непланирано, сарађујући са колегом Иваном Нешићом на антологији “У знаку Вампира/це”?

СКРОБОЊА: Како то обично бива у списатељском (а можда и у сваком другом) послу, најбоље “комбинације” настају у - кафани. Тако је било и овог пута. Иван и ја смо још 2011. разговарали о антологији савремених приповетки о вампирима коју сам желео да приредим за моју издавачку кућу (из тог подухвата су се “испилиле” две књиге - она обимнија, са мушким причама и она друга виткија, тананија и нежнија, како и приличи, са женским причама о нашим омиљеним крвопијама). Иван ми је рекао да би желео да напише новелу у којој је Милован Глишић први “профајлер” у историји криминалистике, чувен по томе што је помогао српској полицији да ухвати серијског убицу Саву Савановића који је своје злочине маскирао као нападе вампира. Наравно, то је већ било Иваново преуређење историје српске прозе (Глишићева приповетка “После деведесет година” по којој је Ђорђе Кадијевић снимио “Лептирицу”) и само по себи изванредно, али Иван ту није стао: по његовом науму, захваљујући тој Глишићевој способности, краљ Милан њега шаље у Лондон на захтев Скотланд јарда да помогне Енглезима у хватању - Џека Трбосека. Истог трена када сам то чуо, знао сам да је за ваљану обраду ових идеја формат новеле претесан. Предложио сам Ивану да напишемо заједно роман и он је пристао. Сада, пуних десет година после тог судбоносног кафанског договора, ето и књиге.

ГЛАС: Шта публика може очекивати од другог дијела тог романа, названог “Кјароскуро”  и да ли можемо очекивати нове наставке?

СКРОБОЊА: У првој књизи смо отворили многа питања и све што могу да кажем јесте да ће читаоци добити све одговоре - укључујући и на оно најинтригантније: “Ко је Џек Трбосек?”. У епилогу на неки начин сводимо све оно што се догодило у обе књиге, али остајемо верни броју два (два писца, две ренесансне бележнице, два тома, два Трбосека...), тако да ће читалац сазнати и за нове околности које остављају могућност за два наставка. Био сам апсолутно убеђен да наставке нећемо писати - чак сам се нашалио кад је Иван натукнуо како бисмо могли да наставимо да пратимо доживљаје Милована Глишића и Тасе Миленковића, овог пута у Русији, рекавши да би наставак требало да назовемо, рецимо, “Петроградски квартет” и објавимо га у четири тома. Но, после промоције “Дублета” на фестивалу “Арт-анима” подробније смо поразговарали о томе и када ми је саопштио шта му је заиста на памети у вези са могућим наставцима, не могу да престанем да размишљам о томе.

ГЛАС: Жанр стимпанка, један је од најпопуларнијих поджанрова свјетске фантастике, али код нас није претјерано привлачио писце, иако имамо обиље историјског материјала згодног за “нова” тумачења

СКРОБОЊА: Сведочимо узлету епске фантастике у савременој српској књижевности, али са специфичним мотивима из наше историје и традиције, што је похвално. Млади аутори су подстакнути филмовима или романима тог поджанра који су постигли планетарни успех (“Господар прстенова”, “Игра престола”) и нормално је што желе и сами да се у њему окушају. Алтернативна историја и стимпанк, као својеврсни спој научне фантастике и викторијанског пустоловног романа, заводљиви су и омогућавају поигравање темама, мотивима, ликовима. Али, да би били једнако прихваћени као остварења херојске фантастике, морају се више преводити и објављивати. Својевремено смо имали на српском изванредну књигу Кима Њумена “Анно Драцула”, као и чувени стрип “Лига изузетних џентлмена”, али то је премало да би оставило значајнији траг у интересовању и усмерењу младих писаца фантастике. Надам се да ће им књиге попут “Дублета”, или мојих ранијих алтернативно-историјских романа, скренути пажњу на све оно што стимпанк нуди.

ГЛАС: Чини се да у посљедњих 20 година жанр фантастике доживљава праву ренесансу код нас, уз бројна дјела на о овој тематици?

СКРОБОЊА: Писци који данас пишу фантастику одрасли су са њом и логично је да ће пожелети да се у њој опробају. Чини ми се да су реализам и постмодернизам на сигурном путу биолошког заласка,  заједно са онима који их пишу, као и ретким преосталим критичарима који о њима говоре или их анализирају. Суморна слика овогодишњег интересовања будућих студената за проучавање српског језика и књижевности на факултету указује на то да за генерацију или две више неће бити ни критичара ни писаца школованих на Скерлићевској традицији по којој се све што носи у себи макар трунку фантастике аутоматски мора сврстати у петпарачку књижевност. Можда ће дела из различитих поджанрова фантастике која данас настају и које нико од тих главнотоковских људи из високих двораца не примећује за две или три деценије сачувати српску књижевност од потпуног нестанка,

ГЛАС: Ако је судити по овом роману или дјелима попут “Када кажеш да сам твој” и збирке “Клопка и друге приче”, Ви, након дугогодишње борбе у жанровским водама, правите отклон од класичног хорора и фантастике према слипстриму и главнотоковској књижевности?

СКРОБОЊА: Не размишљам на тај начин. Довољно сам тога написао да више не седам за рачунар са идејом: “Е, сад ћу да напишем језиву причу са пуно крви”, или “Ово ће бити права свемирска опера, са све певањем и пуцањем”. Сада приче које су у мени и које желе да се представе свету саме себи проналазе форму. У случају романа “Када кажеш да сам твој” имамо на први поглед текст у којем нема ничег фантастичног. Међутим - главни лик и новоталасни бенд “Калкута” чији је он био фронтмен потпуно су измишљени и у интеракцији са стварним догађајима и ликовима (углавном из моје младости и тих давних, незаборавних осамдесетих) одводи причу у домен алтернативне историје. Било је занимљивих тренутака, када су ми се читаоци обраћали са молбом да им некако пошаљем МП 3 фајлове са песмама те фамозне Калкуте, док су је други марљиво тражили на “Јутјубу” и успели да пронађу само ромски дувачки оркестар са тим називом. Што се тиче збирке “Клопка”, могло би се рећи да сте у праву, али само када је једна, насловна приповетка посреди. А једна “Клопка” не чини мејнстрим, зар не?

ГЛАС: Уз бројне обавезе и даље не одустајете од превођења?

СКРОБОЊА: Обично се договарам са издавачима и они знају шта треба да ми понуде, а шта не. Имам ту срећу да будем у прилици да преводим књиге (или стрипове!) које волим, тако да је посреди спој лепог и корисног. У овом тренутку радим на преводу треће књиге из трилогије “Луна” Ијана Мекдоналда, а чекају ме и два следећа тома “Принца Валијанта”.

ГЛАС: Јасно је да је Ијан Мекдоналд Ваш омиљени писац за превођење, након Кинга, Баркера и Симонса, али осим њих у чијим сте књигама посебно уживали, прво као читалац, а потом као и преводилац?

СКРОБОЊА: Волео сам књиге Реја Бредберија и Нила Гејмена, али су ми можда највише уживања пружале и пружају књиге Курта Вонегата: “Кланица 5”, “Доручак шампиона”, “Сврачје ноге” и “Галапагос”..

ГЛАС: Након “Паладина”, рекли сте да сте завршили са издавачким послом у Србији за сва времена, али Шон Конери рече једном: “Никад не реци никад”.

СКРОБОЊА: Много волим Конерија и читаоци ће се можда изненадити када га буду препознали на страницама књиге “Фирентински дублет: Кјароскуро”. Али, за сада не одустајем од одлуке да се не враћам издаваштву.

ГЛАС: У Бијелом Пољу добили сте награду “Златни змај” за допринос фантастичној књижевности. Када погледате уназад на каријеру да ли бисте нешто мијењали и шта би то било ако је одговор потврдан?

СКРОБОЊА: Можда бих са више упорности трагао за неким ко би професионално и добро превео моје књиге на енглески, а остало, како оно Чола каже: “Ништа ја ту не би' дир'о”.

Дуг “Битлсима”

ГЛАС: Да ли сте икад могли претпоставити у шта ће се пројекат “Руббер Соул” претворити, када сте, сад давних деведесетих,  прихватили позив професора Ћирића или када сте писали истоимену новелу?

СКРОБОЊА: Наравно да нисам, али читава прича са пројектом можда је нешто најлепше чиме сам се у животу бавио и на неки начин сам се кроз њу одужио “Битлсима” за дивне тренутке и инспирацију коју су ми пружили у младости. Захвалан сам Растку и екипи због тога што сам био у прилици да пишем текстове за непостојеће песме “чупаваца из Ливерпула” и њима генерацијама слушалаца дочарам мало тог оригиналног, старог “Битлс” сна из шездесетих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.