Годишњица смрти пјесника и путописца: Дјело Јована Дучића врхунац српске лирике

Његово дјело представља врхунац српске лирике у двије прве декаде 20. вијека. Био је у дипломатској служби Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Од 1941. године живио је у САД, а његови посмртни остаци пренијети су у родно мјесто Требиње у октобру 2000. године.

Најпознатија његова дјела су: “Пјесме”, “Пјесме у прози”, “Плаве легенде”, “Песме љубави и смрти”, “Царски сонети”, збирка путописа “Градови и химере”, књига прозе “Благо цара Радована”.

Прву збирку пјесама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске „Зоре”, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, и пјесничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

О години рођења постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највјероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сјећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874. године.

Као учитељ радио је у Мостару од 1895. до 1899. Био је члан је друштва “Гусле”. У друштву са пјесником Алексом Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис “Зора”. Посљедње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет.

Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (“Љетопис”, “Зора”, “Српски књижевни гласник”). На женевском универзитету је заршио право и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дјела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Двије године касније враћен је на мјесто отправника послова посланства у Каиру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.