Годишњица смрти Ингмара Бергмана - иконе кинематографије

ФИЛМСКИ И ПОЗОРИШНИ ФАНАТИК

Његов наглашени лиризам често је прерастао у халуцинантне стилизације тема и мотива, а префињен рад с камером и испрекидани наративни стил допринијели су тамном сликању људских судбина.

Бергманови филмови су: "Љето са Моником", "Ноћ кловнова", "Осмијех љетње ноћи", "Седми печат", "Дивље јагоде", "Зимско свјетло", "Лице", "Дјевичански извор", "Ђавоље око", "Тишина", "Персона", "Крици и шапутања", "Лицем у лице", "Змијско јаје", "Свијет марионета", "Фани и Александер"...

Он је режирао и 170 позоришних комада.

Већина његових филмова смјештена је у крајолике родне му Шведске. Теме су углавном: суморност, болест, издаја и лудило. Заједно са Федериком Фелинијем, сматра се једним од најпоштованијих и најутицајнијих режисера двадесетог вијека.

СМРТ КАО ПСИХОТЕРАПЕУТ

Бергман је био филмски психоаналитичар који је покушавао да пронађе у дјетињству изгубљену вјеру у Бога, ауторитет, љубав и пријатељство.

Литерарно гледано, Бергман је дијаболични Чехов чији се јунаци у једном од чинова нису вратили из своје омиљене шетње по шуми.

Ремек-дјело "Седми печат" говори о групи артиста који имају само један циљ: да игром одгоде долазак Смрти.

То је досљедан пролог Бергманове филозофије, зато што Косач узносећи смртнике на небо чини оно што они сами не могу: ослобађа их страха и тако им поново враћа људскост. Смрт је код Бергамана - психотерапеут.

"Персона", прича о подвојеној личности, изгледа као да је издекламована у виду низа фуснота на психијатријском каучу. Духовни стриптиз након којег маестро може да склопи књигу снимања и пошаље је свом психологу.

Ако је нешто прећутано, довољно је нагнути се кроз два небескоплава окна Лив Улман.

"Дјевичански извор", те "Крици и шапутања" представљају емотивни ауто-пут којим овај филмски есејиста и буквално одлази у лично прогонство на своје острво, одакле ће пасионирано наставити да наслијепо игра /изгубљену/ партију шаха против Косача.

Сва немоћ да се повјерује у сталност емоција и лојалност људи просто пулсира у једноставним и потресним сликама "Призора из брачног живота". Лице великог Бергмановог глумца Ерланда Јозефсона говори само једно: "Ништа не разумијем јер не вјерујем".

Јозефсон ту није ништа друго до пресликана фигура самог Бергмана, који је још као дјечак престао да вјерује у свијет у којем се затекао – онда када је ишетао из свог лутеранског оклопа и залутао у Чеховљевој шуми пуној гласова јунака који се узалуд траже.

Чувени бергмановски бескрајно дуги кадрови са фокусом на лице особе којој се јунаци исповиједају говоре о настојању аутора да се склони у туђи идентитет и са стране одгледа свој, већ припремљени, нервни слом.

ПОЗОРИШТЕ КАО ПРЕДВОРЈЕ ФИЛМА

Лив Улман, Макс фон Сидоу, Биби Андерсон и Ерланд Јозефсон само су посуђене глумачке реквизите овог њежног диктатора ауторског филма који се не бави личностима, већ њиховим страховима.

Бергман је окупио "репертоарску дружину" шведских глумаца које је често ангажовао у филмовима, укључујући Макса фон Сидоуа, Биби Андерсон, Ерланда Јозефсона, Ингрид Тулин, Лив Улман...

Велики број Бергманових ентеријерних сцена снимљен је у студију "Филмстаден", сјеверно од Стокхолма.

Бергман је најбоље сарађивао са сниматељем Свеном Никвистом. Имали су сјајан професионални однос, па се славни режисер није морао бринути о композицији кадра.

Иако је познат по свом доприносу филму, Бергманова друга љубав било је позориште. Са 26 година постао је најмлађи управник позоришта у Европи, и то театра у Хелсингборгсу.

Режирао је више од 170 комада.

Ингмар Бергман је, уз Акира Куросаву и Чарлија Чаплина, један од класика и икона кинематографије 20. вијека.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.