Глумац Љубиша Самарџић за Глас Српске: Желим да направим дјело које личи на мене

Мирна Пијетловић
Глумац Љубиша Самарџић за Глас Српске: Желим да направим дјело које личи на мене

Београд - Сваки човек треба да нађе своје место под сунцем и да направи нешто што је честито, отворено, људско, топло, са пуно емоција и поштовања. У свему, а нарочито у људима, треба тражити позитивну црту, а осмех на лицу је тај неопходни детаљ, који ће живот учинити сигурно лепшим.

Овим ријечима је у разговору за "Глас Српске" најавио своје животно, тестаментарно документарно дјело "Панта реи", један од најпоштованијих и највољенијих српских глумаца Љубиша Самарџић.

Његов допринос кинематографији бивше Југославије је немјерљив, а иако у осмој деценији живота, овај племенити човјек још са великим жаром говори, ствара и живи умјетност. Оно што га је све ове године одржало, каже, је неизмјерна љубав породице и његове супруге Мире, која је и главни "кривац" за документарац на којем тренутно ради.

- Одлучио сам да направим нешто тестаментарно, као неко ко је ипак сведок једног времена, једне велике државе Југославије, где су сви отворено изражавали симпатије према мени. Тако да сам одлучио да снимим документарац "Панта реи", што на латинском значи, све тече. Кренуо сам да сакупљам материјале, већ је дио у монтажи, а са нешто финансија ме је подржало и Министарство културе Србије. Желим да направим дело које личи на мене, на моје поимање честитости и узвишености, када говоримо о свим људима на просторима бивше Југославије - најавио је Самарџић.

Прије овог документарца, а како каже, послије "Мириса кише на Балкану" дуго је размишљао са којим новим текстом да се "бори".

- У једном тренутку сам одлучио да то буде "Травничка хроника" Иве Андрића, зато што сматрам да је то јако лепо и узбудљиво дело за екранизацију. Желео сам по сваку цену да направим још један серијал који би био мултиетнички, јер на овим, мешаним срединама, свако треба да нађе своје место под сунцем. Али истовремено, не да буде себичан, него напротив, да пружи руку апсолутно свима - каже Самарџић.

Сматра да ово култно дјело и те како може да заживи на екрану, али за сада, нажалост, још није добио подршку надлежних инстанци Србије, да крене у реализацију ове значајне приче.

- Уметност је, нажалост, у овом времену, задња рупа на свирали. Не могу да се не сетим периода бивше Југославије, односно Тита, који је јако волео уметност. Он је јако волео да иде на опере, представе, а познато је да је филм обожавао - присјетио се златних времена за умјетност Самарџић.

Он је глумац и човјек чији су приватни и професионални рад обиљежила бројна пријатељства и успјешне сарадње са култним личностима кинематографије бивше Југославије, а оно на које је, каже, нарочито поносан је са Хајрудином Шибом Крвавцем, са којим је снимао култни филм "Валтер брани Сарајево". Памтиће га, каже, по непоновљивим анегдотама.

- Он је био најособенија и најплеменитија личност из света филма, по мом осећању. У тренуцима доконости, по завршетку сваког радног дана, Шиба је имао централни сто у хотелу "Европа". Ту су били и Мурат Кустурица, Митхад Мутавџић, Паја Вујисић... Шиба се понашао беговски, домаћински, раскриљено, често је отварао теме које су биле "мамац" за суд о њима. А имао је литературу у малом прсту. Дохватили смо се једне вечери теме да ли је Достојевски већи од Андрића. Ја сам свим срцем навијао за Андрићеву "Травничку хронику", али његов заразан осмех прекинуо је даљу расправу. Био је непоновљив човек - присјетио се Самарџић и дода да га је сваки пут пријатељски дочекао, када год је са породицом ишао на скијање на Јахорину.

Поред Крвавца, сарађивао је и са бројним другим угледним личностима из свијета филма, а посебно истиче, како каже, једног од најбољих редитеља свих времена - Бранка Бауера.

- Сарађујући са Бауером, тада сам први пут упознао и Бориса Дворника, па Милену Дравић. Поред снимања, оно што је најлепше од свега, почели смо да се дружимо и сваке године смо се трудили да заједно снимамо филмове. Таква пријатељства се не заборављају - истиче Самарџић, те наглашава да не може да заборави ни прве сусрете са Вељком Булајићем и Велимиром Батом Живојиновићем на снимању филма "Козара".

Небројено је много улога Љубише Самарџића за које је освојио много угледних награда, а највише се ипак сјаји она из 1967. године, "Златни лав" за филм "Јутро" Пурише Ђорђевића, након које су услиједиле бројне понуде иностраних режисера. Ипак, каже нам на крају Самарџић, никада се није покајао што их је све одбио и каријеру градио у својој земљи, поред своје највеће љубави и животне инспирације, жене Мире.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана