“Глас Српске” у посјети Хашанима, родном мјесту Бранка Ћопића: Храбро носећи истине сачувао изворе родног села

Илијана Божић
Foto: Д. Поздеровић

ХАШАНИ - Ходницима Ћопићеве школе још одјекују дјечји кораци, смијех и раздрагани гласови, који буде наду и вјеру у боље дане. Међутим, много тога се промијенило откад Бранко Ћопић тамо не долази, ђака и људи је све мање, нема више игранки, моба ни сијела, али ипак његов дух и данас тамо живи, а како кажу мјештани, живјеће заувијек.

На расутим грмечким брдашцима још се може срести понеки бркајлија, Николетина и самарџија Петрак. Пролазећи од Дубовика до Хашана на брду, док кроз гране дрвећа прогријава сунце, чини нам се да крај млина видимо Бранка и дједа Раду како стоје са Јовандеком, док крај њих сједи мачак Тоша. Са тих брда, шума, ријеке Јапре, воденичног млина и љепоте која грије душу Ћопић је узимао дах живота који је уткао у своја дјела. И није узалуд написао: “Нигдје више таквог раја као мога завичаја”.

Протекле године коначно је обновљена Ћопићева родна кућа, а захваљујући локалној заједници завршени су радови на Дједа Тришином млину, који је обновљен 2018. године. Велики писац је рођен првог јануара прије 106 година, а његови Хашанци га и данас памте по једноставности, шалама и захвални су му што је прославио њихов родни крај.

Пролазећи уским путем од школе у којој је Бранко Ћопић учио прва слова до његове родне куће сусрели смо пишчевог рођака Слободана Ћопића, који је редакцији “Гласа Српске” са сјетом и поносом говорио о Ћопићевим доласцима у родни крај.

- Долазио је кад сам био дјечак, једном приликом нас је неко фотографисао испред куће и данас чувам ту фотографију. Кад је Бранко долазио, то је за све нас у Хашанима био велики догађај. Сви се одмах активирају, поравнава се пут из Крупе, багери иду селом, спрема се. За нас дјецу је то било велико узбуђење. Кад стане пред нас, ми заблокирамо од усхићења. Нисмо знали шта да га питамо, ћутали бисмо и слушали шта прича и опчињено гледали у његово лице, јер је у себи носио толико чари да смо пред њим остајали без даха - испричао је Ћопић.

Према његовим ријечима Ћопић је био једноставан човјек и свако ко га је слушао могао је да га разумије.

- Кад је долазио у Хашане ноћивао је код брата од ујака, с њим је најчешће и долазио. Прије смрти се мимоишао са њим. Дружили смо се с њим, с његовом женом Цицом и стрином Даницом, коју је највише описивао у дјелима. Постављао јој је разна питања, а стрина му је на њих одговарала са: “Враг те однио откуд ти то знаш”. Пред њим је увијек била лимена шољица и ракија - казао је Ћопић.

Испричао је да је Бранко Ћопић у Хашанима прво одлазио у школу да би посјетио ђаке те да је онда вријеме проводио са рођацима.

- Ко не цијени њега, тај не зна да цијени човјека. Волио је да се дружи са обичним људима, бјежао је од локалних политичара на функцијама. Њега је трало оно што га је трало, а то се тек данас види шта је. Имао је много предвиђања. Враћам се на пар његових књига, а поготово на кратке приче. Предвидио је све ово што се данас дешава, систем и људе. Нормални људи препознају и цијене његов лик и дјело. Чујем од својих синова који живе у Загребу да у Максимирској шуми један ресторан носи име “Јежева кућица”. Од таквих ствари се најежим. Људи су се смијали када су читали оно “летиће жељезни авиони”, а то је све касније било. Ону ноћ прије потреса у Бањалуци, он је спавао сам, а иначе су га увијек други возили, али тад је имао предосјећај - објаснио је Ћопић.

Присјећајући се своје посјете Бранку Ћопићу у Београду давне 1977. године његов рођак нам је испричао да је писац за њих све припремио, али да је мало мало одлазио у своју собу да нешто запише.

- Он чим се пробуди он нешто шара, пише, прибиљежи па склапа. Имао је свеску у коју је обичном оловком правио биљешке. Мислим да је то остало у његовом стану. Није исправљао оно што напише, јер није било потребе - рекао је Ћопић и додао да генерације Ћопића чувају сјећање на великог Бранка те да његов унук од девет година зна све Ћопићеве пјесмице напамет.

У учионици школе коју је Ћопић похађао и која данас носи његово име, уз пуцкетање ватре у пећици, затекли смо директорицу, учитељицу и шесторо ђака, који су нас срдачно дочекали. Кажу нам да су врата некада била на другој страни и да је он искакао кроз прозор на другу страну кад је бјежао из школе. За добродошлицу нам је ученица првог разред Уна изрецитовала пјесмицу “Пјесма ђака првака”. На питање о Бранку Ћопићу дјеца су набрајала његова дјела као што су “Јежева кућица” и “Башта сљезове боје”, а казали су да су им баке и дједови причали о Бранку, о томе колико га воле, цијене и поштују. Од најмлађих становника Хашана сазнајемо да Ћопић првог дана школе није знао да каже учитељици своје презиме, а спомињу нам и тужни 26. март када је Ћопић заувијек напустио овај свијет.

Према ријечима директорице Основне школе “Бранко Ћопић” у Доњем Дубовику, чији је дио и мала школа у Хашанима, Драгане Тодић дјеца на помен Бранковог имена казују о његовој трагичној смрти, јер је тај догађај потресао све Хашанце.

Говорећи о ситуацији у Хашанима истакла је да ђаци до мале школе пјешаче и по пет километара.

- Душанка Дакић, која је радила у овој школи, причала нам је да је Бранко посљедњи пут кад је долазио носио црвену кошуљу и сви су се окупили око њега, и сељани и учитељи, а његово прво питање је било: “Колико ученика има у Хашанима?”. Кад су му рекли да има јако мало ђака, казао је: “Могао бих онда и ја своју оловку да одложим”. Много га је погодило када је увидио стање у Хашанима и када је схватио куда то води - навела је Тодићева.

Нагласила је да је послије Другог свјетског рата у Хашанима било 400 ученика те да је 1995. године тај број био много мањи.

- У Хашанима је раније било до 15, 20 ученика, а сваке године број се смањује. Тренутно стање је такво да ће упис у ову школу бити тек за четири године. Срећа што је политика Владе РС и Министарства да се подручне школе држе све док има један ученик, а с обзиром на то да смо ми школа са посебним статусом, надамо се да ће бити. Ако ништа бар да буде претворена у спомен-школу, како би сви који дођу могли да виде Ћопићеву школу - рекла је Тодићева.

Испричала је да је Бранко Ћопић рано отишао из Хашана у школу у Бихаћ те да му је тај одлазак веома тешко пао. Како је казала из прича људи који су га познавали сазнала је да је Ћопић у почетку одбијао да оде, али ујак је био тај који га је испратио на жељезничку станицу. Међутим, Ћопић духом никад није отишао из Хашана.

- Хашани имају много потенцијала за даљи развој. Академик Матија Бећковић кад је долазио овдје био је одушевљен Хашанима и нашом дјецом. Он је тада рекао: “Ово треба да буду и јесу западна врата културе Републике Српске”. Знам да постоје донатори и људи који желе да улажу у Хашане, обећано нам је да ће започети пројекти бити реализовани и ми се томе надамо - казала је Тодићева.

Према њеним ријечима “Завичајно удружење Бранко Ћопић” труди се да сачува сјећање на писца свесрдно подржавајући манифестацију “Ћопићевим стазама дјетињства”, која се одржава у октобру око његове крсне славе Михољдана, али и обиљежавање 26. марта, најтужнијег дана за све Хашанце.

- У Хашане свакодневно долази много посјетилаца. Прије епидемиолошке ситуације су знали долазити аутобуси пуни људи који су жељели да виде школу, библиотеку, млин и кућу. Али у доба короне никла је кућа Бранка Ћопића и завршен је напокон Дједа Тришин млин. Надамо се да ће тај пројекат ићи и даље, да ће окупљати наше ученике и наставнике и све људе са простора бивше Југославије који воле Бранка Ћопића - навела је Тодићева.

Причајући о анегдотама које се препричавају у Хашанима Тодићева нам је објаснила да се причало да је док су живјели у Београду супруга Бранка Ћопића закључавала у собу да не би узимао алкохол, али да је он проналазио рјешење тако што је дјеци која су се играла напољу канапом дотурао новац, а они су му достављали ракију.

- Говорио је да се увијек добро наједе кад дође у Хашане, а кажу да ко није желио да буде у његовим дјелима није му прилазио. Ко год се овдје презива Ћопић каже: “Ма ми смо ти Бранкови”. Они који су га познавали говорили су да када дође у клуб пјесника, да сједи Добрица Ерић, да сједи Иво Андрић, то нема везе, сви су код Бранка. То је дух овог краја и људи који носе у себи ту чар - објаснила је Тодићева.

О посебности Ћопићевог књижевног стваралаштва за “Глас Српске” говорио је професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља, који је истакао да је његова слика свијета толико упечатљива и специфично његова.

- Ћопић се већ првим објављеним приповједачким књигама објавио као расан приповједач, наставак најбоље приповједачке жице у српској приповједној прози, али са својим штимунгом, са лиризацијом прозе каква дотад није виђена у српској књижевности, са једним благим, најчешће незаједљивим хумором, који је својствен само великим мајсторима писане ријечи. Разоткривајући свијет у његовој шароликости и многострукости, Ћопић је сликао, али и мирио противрјечности па је он, како је написао професор Ранко Поповић, пјесник великог помирења, из којег се види његова доброћудна нарав, сверазумијевања и доброхотности - истакао је Певуља.

Нагласио је да је једна од најмоћнијих фигура Ћопићевог умјетничког универзума дјед Раде, митска фигура српске литературе, медијум кроз који је Ћопић посредовао своју добродушност.

- Магистрално је Ћопић помирио визије свијета стараца и дјечака, јер је, како је у бриљантном тексту о њему написао Милован Данојлић, схватио да о животу понајвише знају најмлађи и најстарији, једни наивном простодушношћу, други смиреном искуственошћу. Ћопић је био и остао наш непоновљиви и ненадмашни бајковити маштар, који је засађивао и брижљиво обрађивао - навео је Певуља.

Истакао је да је тешко рећи да ли је Ћопић предсказао догађаје који су услиједили непосредно послије његове смрти, али оно што је неспорно је да је он први демаскирао лажи на којима је почивао систем Титове Југославије.

- Требало је храбрости и интелектуалног поштења да се напише “Јеретичка прича”, која данас изгледа безазлено, али је Ћопића скоро главе дошла, или најпрецизније, и дошла му је главе након неколико деценија. Био је храбар човјек који је на критике својих пријатеља писаца одговорио, на једном партијском састанку, да би све поново исто написао. Није могао да оћути на девијације које су разграђивале друштво. Такав писац нам данас треба, али њега упадљиво нема па нема - објаснио је Певуља.

Додао је да Ћопићева слика Другог свјетског рата, партизана и њиховог учешћа у њему, злочина над српским народом није на примјерен начин освијетљена у његовом опусу, неутралисан је у уџбеницима притврђеном етикетом, а то је био специјалитет комунистичког режима, као партизански писац.

- Његова слика рата, па и учешћа партизана, заснивања његовог покрета у Крајини, није била једнозначна, већ сложена и импресивно поштена. Ћопић је и даље непрочитан српски писац. Он заслужује знатно већу пажњу и наше књижевне критике и укупне културе па и наших, за најважније ствари, потпуно незаинтересованих политичара. Књижевна манифестација која би његовала успомену на Ћопића треба да буде водећа културна светковина код нас. Али, ако ће то ови духовни и интелектуални провинцијалци чинити, који су и до сада понешто радуцкали, више да себе негдје удјену, онда је боље да остане све за нека боља и срећнија времена, јер Ћопићево дјело је трајно и оно ће сачекати оне који ће умјети да га цијене - закључио је Певуља.

Додао је да га ухвати неизмјерна туга сваки пут кад се сјети чињенице да је влада Азербејџана, којој је захвалан на доброј вољи, донирала новац за обнову куће једног од највећих српских писаца. Како каже, од тога га ухвате језа и срамота, и пред Ћопићем, и пред нама и пред свијетом.

Дједа Тришин млин

 

Пут кроз Хашане одвео нас је и до Дједа Тришиног млина, који и данас меље брашно и жито. Док ослушкујемо магични судар воде и камена, из млина допире мирис кукуруза, враћајући нас у давна времена. Око Дједа Тришиног млина постављени су украси, клупе и мостићи који воде преко Јапре и то захваљујући труду и залагању локалне заједнице. Драгана Тодић је истакла да је млин уређен и украшен у октобру прошле године.

- Планирано је да у близини млина буде направљена ладара на отвореном, гдје би била учионица у природи и прави санитарни чвор. План је и да код млина буду направљени санитарни чворови. Било би добро да буде запослен и млинар који би могао да дочекује госте - рекла је Тодићева.

Село остаје пусто

Ћопић је често имао сукобе са учитељицом који су на шаљив начин приказани у дјелима. Учитељица ОШ “Бранко Ћопић” у Хашанима Маријана Гачић истакла је да има осјећај одговорности, јер ради у школи коју је он похађао.

- Кад се долази овамо оживе сви његови ликови. Из његових дјела која одишу топлином, препознајемо ту његову тиху тугу за родним крајем и хумор који одише чежњом и патњом. Највећа патња ових људи је одлазак становништва са села. Остају само старији. Основно занимање им је пољопривреда, а и она постаје тежа, јер је све мање укућана. Туга је што село остаје пусто - казала је Гачићева.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана