“Фразеологизми у српском језику” посљедња књига Милорада Телебака: Вријеме је за повратак вуковском језику

У свом уводу у књигу објављену у издању “Бесједе”, Телебак се осврнуо на народни језик Вука Стефановића Караџића, којег је назвао генијем из Тршића, а који је био узор бројним српским писцима, али и на губљење функције језика, као и на саму бирократизацију језика.

- Неприродни, извјештачени, закукуљени, замумуљени бирократски језик ушао је и у уџбенике; на њему су се образовале и васпитавале бројне генерације ученика и студената, умјесто на језику књижевности. Као језик власти, моћи и престижа бирократски језик све више улази у народ, што је погубно и отужно - забиљежио је Телебак, који је навео и то да су управо та бирократизација језика и нижа језичка култура у посљедњих неколико година узеле маха.

Он је назначио то да је српски језик (граматика и правопис) углавном не уче у школама, растуреним промашеним реформама, а појава интернета утицала је на мањак читања књижевних дјела. Телебак је издвојио и медије као квариоце језика, посебно критикујући најезду страних ријечи, које се махом користе без стварне потребе.

- Крајње је вријеме да се вратимо вуковском језику, који је врло богат ријечима и изразима - јасним, тачним, сликовитим, гипким. Поштеним. Нека вам у томе подстицај, водич и узор буде ова збирка - закључио је Телебак.

Говорећи за “Глас Српске” о настанку ове књиге, главни и одговорни уредник издавачке куће “Бесједа” Ненад Новаковић навео је да је прича о књизи почела након бројних разматрања, дружења и размишљања о томе шта би било занимљиво што се језика тиче, а да је у исто вријеме истински важно за чување од заборава.

- У том пребирању смо дошли до теме фразеологизама у српском језику којих имамо много, а нисмо се тиме бавили. Основни проблем код нас је што ми ствари препознајемо и под препознавањем мислимо да знамо нешто,  а у ствари то не познајемо. Када ову књигу прочитамо и, видимо колико ствари не знамо, али их препознајемо - рекао је Новаковић.

Како наводи Новаковић, рад с Телебаком на овој књизи био је поучан, као и све што је Телебак радио, а у посљедњих неколико мјесеци, трудили су се да књига што прије добије свој финални и савршени облик.

- У посљедње двије године ја сам га мало и тјерао да то заврши, а у посљедњих неколико мјесеци трудили смо се да то убрзамо. Кад је донио финалну верзију рекао ми је “стари, пробај да ово изађе прије него што ја одем”. Добро сам знао колики је он професионалац, и како је рад с њим истовремено напоран и поучан. Рецимо, седам пута смо овај рукопис враћали у штампарију. Запали смо у дилему око пера. Објаснио ми је разлику између гушчијег, пачијег и птичијег пера. Или, рецимо, разматрао је да ли корице да буду у једној боји или да јој додамо нешто. До те мјере је био прецизан и знао је у глави шта хоће - навео је Новаковић.

Према његовим ријечима, из сваког разговора с Телебаком, човјек је могао да научи много занимљивости везаних за језик, али и да, кроз шалу, чује разнолике животне мудрости, а све што је радио, чинио је тако да језик приближи свима. То му је била главна нит водиља у његовој посвећености језику.

- Желио је да људи око њега буду на неком нивоу кад је ријеч о језику и стандарду. Све што је боравећи у Бањалуци урадио нешто је што је непроцјењиво. Замислите шта би било да Телебак 1992. године није дошао у Бањалуку - ко би се код нас бавио језиком на начин на који је он то радио. Кад год сам покушао с њим да причам о језику, на неком научном, академском нивоу, он би говорио да имамо превише академика који су мало пришли човјеку. Није желио да академизира о језику. Хтио је да буде практичан. Свјесно је ишао на то да се његова књига зове приручник, јер је сматрао да се тим приручником, практичном употребом језика може постићи већи циљ и већи значај - додаје он и наглашава да након Телебака остаје празнина, коју ће тешко ико моћи да надокнади.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.