Ева Рас за “Глас Српске”: Све филмске славе бих дала за један кадар у серији Синише Павића

Глас Српске
Ева Рас за “Глас Српске”: Све филмске славе бих дала за један кадар у серији Синише Павића
Ева Рас за “Глас Српске”: Све филмске славе бих дала за један кадар у серији Синише Павића

Глумачки идентитет и себе нашла сам у серијама Синише Павића, нас двоје сарађујемо још од 1987. године и свака улога коју сам играла је круна моје глумачке каријере која траје већ 60 година. Нико од мене то није тражио али све филмске славе бих дала за један кадар у ма којој серији Синише Павића.

Та љубав коју он буди у гледаоцима и нас глумце обасјава љубављу. Била сам популарна и преко позоришних и филмских улога али то се не може упоредити са успехом његових серија, људи знају наизуст читаве сцене и имају потребу да ми казују по трамвајима, тролејбусима и мрачним, леденим, зимским улицама широм региона. Чак и Бугарској сам доживела да ме знају и обожавају.

Овим ријечима глумица Ева Рас описује сарадњу са редитељем Синишом Павићем, највећим хитмејкером са простора бивше Југославије. Она игра и у Павићевој новој серији “Јунаци нашег доба” чије емитовање почиње 17. децембра.

- Павић је написао улогу мог живота, уздигао моје глумачко достојанство у овим позним годинама,  дао је шансу старици од 80 година да засмејава гледалиште младалачким страстима, али да сачекамо суд гледалишта, без обзира што је лето 2019. године док смо снимали серију било најлепше у мом дугом, тужном животу. За такву улогу вреди живети. Вреди живети  што вас такав творац серија уврсти у своје дело - каже глумица која је са са истим редитељем сарађивала и на серији “Срећни људи” и “Бољи живот”.

И те ТВ пројекте, признаје, чува у најљепшим сјећањима.

- Моја улога у “Срећним људима” је најузвишенији женски лик на нашој телевизији, та тиха, кротка  жена која свакога разуме,  свима помаже, даје све што има а ни од кога за узврат не тражи ништа за себе - сматра глумица која је у младости играла у првом драмском комаду Нобеловца Петера Хандкеа, “Псовање публике”.

- Петер Хандке је имао буран живот и верујем да је заборавио све нас који смо 1966. године у децембру изводили његов комад “Псовање публике”. Тада је и сам живео у Немачкој,  а једно дуго време већ живи у Паризу, што показује колико  се не сналази у сопственом животу, да се затворио у писање тражећи себе и своју постојбину, једно време га је код нас налазио и дошао до титуле почасног грађанина Београда и чланства у Српској академији науке и уметности али ја ни тада нисам била његов политички истомишљеник, као што нисам ни са Љубишом Ристићем у чијем сам КПГТ-у играла безброј пута и хоћу опет ако ме позове! Веома ценим литерату Петера Хандкеа. Његов комад  “Псовање публике”  је за мене био сензационалан, оставио је јак утисак на мене до те мере да сам 30 година касније 1996. године рукопис, превод Пита Теслића, дала Филипу Гајићу у КПГТ где смо играли заједно у више представа - истиче Расова подсјећајући да је и други пут овај драмски комад освојио београдску публику. 

У својој стваралачкој ризници ова умјетница има објављене романе и збирке поезије, а неке од њих својевремено је промовисала у Бањалуци.

- Више од 20 година  одлазим у Бањалуку, обожавам тај град  и Задужбину “Петар Кочић” Бања Лука - Београд, где су ми објављени  многи рукописи захваљујући  директору, главном  уреднику и пре свега песнику Николи Вуколићу који моју литературу високо цени – наглашава глумица која је за књижевни рад добила неколико награда: “Женско перо”, “Кочићеву књигу”, “Златни хит либер”, “Златан прстен”, “Букер”...

- Проблем планете Земље није у томе да ли нечије дело заслужује неку награду, или не, проблем је да нема довољно награда за сва дивна дела која се свакодневно стварају – сматра Расова.

Са филмом Душана Макавејева “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” (1967.) прославила се на свјетској филмској сцени. По многим филмским критичарима и теоретичарима, најбољу улогу остварила је играјући Гоцу у филму Александра Саше Петровића “Биће скоро пропаст света” (1968.)

- Од када су Макавејев и Александар Саша Петровић напустили овај свет неки злотвори покушавају да фалсификују историју српске кинематографије и труде се да ме избришу као значајну глумицу из њиховог опуса, то се видело у овој јубиларној, 25.  години Ауторског фестивала у Београду који је протицао у знаку ова два редитеља а мене су потпуно маргинализовали и то за државни буџет. Исто је и са Изабелом Ипер која би сигурно радо дошла у Београд да ода пошту Саши Петровићу, али је нису ни позвали, а мене су елиминисали зато што смо се Макавејев и ја разишли за његова живота - прича глумица.

Подсјећа да је се Макавејев нигдје јавно није одрекао, а ни она њега.

- Фалсификати се на крају  увек раскринкају и будућност ће показати да је наша сарадња значајнија од живих, уеректираних или гипсаних пениса у неком Маковом филму који фалсификатори потурају уместо мојих генијалних улога у његовим филмовима. Фалсификатори сањају да прикажу своје филмове на Канском фестивалу, а при том шиканирају глумицу која је део славе тог фестивала заједно се Александром Сашом Петровићем и Душаном Макевејевим - каже  Ева Раса.

Ријалити нова прихваћена форма 

- Многи су ми замјерали што сам учествовала у ријалити програму, јер су  жртве жабокречине у којој живе, затворени за проток времена, одбојни према новотаријама овог доба. Али  не заборавите да је пре месец дана амерички ријалити, усред Лондона добио “Еми” награду Програм. -  Дакле, не специјалну награду него равноправну са серијом – “Чернобиљ”, али наши интелектуалци у силном противљењу упали су у шему и само гракћу, ријалити треба забранити ријалити је велико зло! Наравно, није сваки ријалити за награду али свет је прихватио нову форму што наши интелектуалци никако још не могу – каже Ева Рас.

Хандкеова литература Дира у срце

- Занимљиво ми је да Петер Хандке није само писац великог калибра, данас, 13 година после Милошевићеве владавине, Нобелов комитет га је глорификовао наградом за књижевност, опростивши му све. Он ми је занимљив и по томе што из дана у дан дизајнира самог себе, на додели је чак личио на шведског краља Карла Густава који му је уручио награду у чувеној дворани “Концертне куће” пред нешто више од 1.500 гостију. Хандке фура  неки тужан фазон, форсира давни “велтшмерц”, све је на њему смишљени дизајн који делује сасвим природно, али надасве шири тугу. Таква је и његова литература у срце вас дира, душу вам ломи а то може само писац кога је Бог обдарио. “Дар божији” како народи света то  именују а какав је човек шта је све погрешио, отео за себе, то се не рачуна - прича Ева Рас.

Будућност ће, додаје, сачувати само речи које је Хандке сортирао у песму живота.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана