Епидемија у причи Едгара Алана Поа: Принц затвара своје миљенике

Велимир Бојко
Епидемија у причи Едгара Алана Поа: Принц затвара своје миљенике

Кад се помор сручио на краљевство принц Просперо је одлучио да хиљаду својих одабраних дворјана спаси од пропасти. Позвао их је и смјестио у свој замак. Претходно је допремио довољно хране, вина, дувана и хашиша. А да свима не би било досадно, довео је забављаче: комичаре и мимичаре, пјеваче, свираче и плесаче, дворске будале, љепотице и кловнове. Онда су мостови замка подигнути, а улази зазидани. А за остале напољу никог није било брига.

Овако гласи опис радње познатог дјела Едгара Алана Поа “Маска црвене смрти” објављеног 1842. године. Сматра се да је По мотив за приповијетку нашао у епидемији колере која је 1831. године покосила становнике Балтимора.

“Маска црвене смрти” је једна од тзв. готичких приповједака Едгара Алана Поа, раскошног, барокног стила и језика. Објављена је у часопису “Грамс магазин”. Дворац у који су затворени представља симбол бјежања од смрти, која је била један од главних мотива у дјелима Едгара Алана Поа.

Иако је деветнаести вијек био вијек великих писаца и масовног читања уз петролејку или свијећу, Поа је мало ко читао, јер је био обесцијењен, одбачен и временом заборављен. Њега су тек деценијама касније “открили” и представили у пуном сјају француски пјесници симболисти.

Едгар Алан По (1809-49), иако дијете сироче, успио је да се школује. Селио се у Ричмонд, Балтимор, Филаделфију, Вашингтон и Њујорк. Презрен и непознат, цијели његов кратки живот био је испуњен прогањањем са издавачима и борбом против немаштине, борбом за преживљавање и препознавање.

Године 1847, у трошној колиби у Фордаму, недалеко од Њујорка, у двадесет петој години, од туберкулозе је умрла његова супруга Вирџинија. Скрхан болом, По је пио и истовремено узимао дрогу “лауданум”, преживљавајући у делиријуму који је личио на пакао. У његовој поетској и прозној машти “небески анђео” Вирџинија само је мијењала име - Анабел Ли, Елеонора, Морела и Лајџија.

Постојала су два Поа у истом човјеку - По најблиставији ум свог времена и онај други По који проводи дане у најбједнијим биртијама предграђа и који се ујутру буди у јарку поред пута. То се зове тријумф и трагедија генија.

 

(За “Глас Српске” написао Велимир Бојко)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана