Драшко Сикимић, књижевник, за “Глас Српске”: Отуђењем бисмо се отели колективној несвијести

Миланка Митрић, Фото: Радован Дангубић
Foto: Радован Дангубић

Роман је насликан као широки пејзаж, развучен на петогодишњи период у животу главног јунака, са фокусом на одређене догађаје, или ексклузивним увидом у неколико његових животних ситуација. У њих сам покушао да “сакријем” што више данашњег живота, мада живот сам се сакривао у причу. Неке ствари из романа и сам тек откривам читајући га изнова. Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Драшко Сикимић, чији роман “Чвор на омчи” ће бити промовисан у четвртак у црвеном салону Банског двора. Разговор са аутором, који организује Удружење за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” почеће у 19 часова, а водиће га књижевник Стево Грабовац.

 

- На почетку је постојала идеја о љубавној причи, али онда сам морао, пишући је, да себе увјерим да је вриједна писања. Могло се десити и да се разувјерим, што често зна бити случај, посебно у писању поезије - на пола пјесме човјек схвати да не треба да је пише - додаје Сикимић.

ГЛАС: Ко је Вук, главни јунак Вашег романа?

СИКИМИЋ: Вук је један од “ухапшених људи”. Има тај цитат на почетку романа, Емил Сиоран каже: “Истину говорећи, не живим ван времена, али живим, говорећи метафизички а не историјски, као ухапшен човек. За мене не постоји никакав излаз, јер нема смисла да одстоји излаз.” Вук не покушава да “нађе излаз” у свом животу, само рјешава ситуације како му која наиђе. Конобар је, и затим то више није. У неком моменту схвата да је несрећа због које је остао без посла можда ослобађајући моменат који му даје могућност да коначно “нађе себе”. Шта је, у ствари, “ухапсило” Вука? Омча времена у коме живи и омча његовог живота. Он је један могући човјек у граду у коме живим. Отуђен је од свега, осим, чини се, самог себе, али осуђен је на однос са другима. Или је осуђен на самог себе? Можда је одговор у роману.

 ГЛАС: Колико себе и своје приче сте унијели у дјело?

СИКИМИЋ: Све је ово “моја прича”, све сам проживио, али ако ме питате колико тога се стварно догодило, то није важно, рећи ћу само да није све. Човјек који пише готово увијек унесе цијелог себе у текст на коме ради, то је потребно да би прича била увјерљива и вриједна штампања, па онда и читања. У своје приче уносим и друге људе, оне које сам у стању да “узмем”.

 ГЛАС: Шта бисте рекли, каква мука натјера или наведе човјека да почне да се бави писањем?

СИКИМИЋ: Многи писци су почели тако што су то жељели да буду, јер “пишу од малена”, или зато што су им родитељи на неки начин везани за књижевност. Код мене ништа није тако. Најпоштеније би било да кажем да сам почео да пишем зато што не знам (или не могу) ништа друго да радим. Случајно сам сазнао да ми не иде лоше, па сам одлучио да покушам, а онда сам то и заволио. Мука коју овдје помињемо је сами живот, а писање је  један од начина да се преживи.

ГЛАС: Да ли аутор у својим дјелима мора да буде потпуно искрен, огољен без задршке од емоција и исказа?

СИКИМИЋ: Мора да буде искрен и поштен. Важно је разумијевање вањских и унутрашњих догађања, и умијеће изражавања. Кад кажем да писац мора да буде “поштен”, мислим на то да његова амбиција мора да буде у складу с његовим способностима, или тек мало изнад њих, ради напретка. Ако амбиција превазилази реалне могућности писца, онда долази до “проклизавања” који су лако уочљиви у тексту.

ГЛАС: Мислите ли да су књижевници и сви умјетници уопште данас довољно храбри у проговарању о суштинским темама у дјелима која стварају?

СИКИМИЋ: “Храброст” је или прецијењена, или је погрешно перципирана. Изнад храбрости увијек треба да буде умијеће. Данас имамо превише храбрих људи у свим областима. Многи се бусају у прса да су “храбри” јер “проговарају о нечему”, али иза тога се често крије амбиција и жеља да их  препознамо као храбре. Ту је храброст сама себи циљ. Умијеће је изнад свега. Мало је писаца који “смију” да пишу о рату и свим дешавањима везаним за ратове, а код нас имамо сасвим супротну ситуацију. Не може свако добро да пише о, рецимо, правима жена, о дискриминацији, и свим сличним важним темама. Кад “погрешан човјек” узме да се бави неком темом само зато што је то данас “храброст”, често добијамо негативан ефекат, а узрок томе је недостатак умијећа да се на прави начин изнесе захтјевна тема. Храбро је одустати од нечега и пустити да то ради неко ко је бољи од тебе.

ГЛАС: Колико смо данас отуђени од себе и од свијета? Шта добро или лоше то доноси индивидуалцу, али и цјелокупном друштву?

СИКИМИЋ: Отуђени смо од свега важног, јер ово је вријеме бављења политиком и разним активизмима, а највише од свега ово је вријеме “имања става”. Не знам колико ће проћи времена прије него схватимо да је све то погрешно. Човјечанство је увијек било у томе, али данас је то, технолошким напретком, толико умасовљено да се изгубила свака могућа (само)контрола. Ја прижељкујем отуђење, то би онда значило да се људи отимају овој колективној несвијести и да одустају од мијењања свијета на дневном нивоу. Ако одстоји индивидуализам који помињемо, онда је потпуно површан. Када би се људи заиста отуђили, имали би времена да сазру као личности, и онда би одстојала реална могућност да се од стабилних индивидуа створи одговорнији колектив, друштво људи који, када изађу на неки протест, неће прво рећи: “Видите колико нас је!” У томе се огледа сва наша слабост.

ГЛАС: Да ли љубав може да спаси свијет (или га мање-више увијек спашава)?

СИКИМИЋ: Ништа не може да спаси свијет. Зато је и занимљиво живјети. Можемо само да се смијемо у лице тој незаустављивој пропасти, а успут ако некога волимо, то је само пропадање у великом стилу.

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА

ГЛАС: Како сте одлучили да начините тај корак прелаза из поезије у прозу?

СИКИМИЋ: Нема одлуке. Природан слијед догађаја. Можда сам од почетка био у обоје, само је роман изашао четири године касније. Недавно ми је један добар пјесник рекао да ми много боље иде проза, и повјеровао сам му сасвим. Међутим, ја и даље не знам “у чему” ћу се пробудити неког сљедећег јутра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана