Чудесном поезијом Бодлер отворио нова врата књижевности

Био је велики пјесник и велики чудак, отворио је пут ка модерној књижевности, а његова поезија има универзално значење. Није се стидио своје ексцентричности, напротив, уживао је у њој и показивао је с поносом. Четрдесет и шест година трајала је његова игра са животом, започета 9. априла 1821. У очима свијета био је боем, скандалозни пјесник чија су дјела забрањена, човјек који је због коцке, алкохола, блудништва и дугова завриједио презир. У својим очима, несрећно дијете које је емотивне ране носило цијелога живота. Зато се предао пороцима, зато су његове пјесме огољене мисли, страствени осјећаји, срамотне истине.

Косу је фарбао у зелено, одлазио у отмјене париске ресторане обучен у одијело за гиљотину. Није чудно што је припадао групи тзв. уклетих пјесника.

Уроњен у свијет хашиша и опијума, Бодлер ствара пјесме о злу и љепоти, насиљу и наслади.

Данас га знамо као пјесника нетипичне поезије, али управо том нетипичношћу осваја читаоце. У његово вријеме друштво није било спремно да прихвати и разумије другачије, па његов животни пут није био лаган. Томе су допринијели и Бодлеров карактер, начин живота и односи са женама и породицом. У своје вријеме неправедно запостављен, Бодлерова поезија је неколико деценија касније доживјела опште признање, постала је узор и инспирација, на њеним темељима је постављена поетика симболизма, најснажнијег и најпродорнијег књижевног правца европске модерне.

Књижевни пут

Рођен је у Паризу, а отац му је умро када је имао само шест година. Остаје са мајком, која се преудала, што га је јако погодило и одлучује да напусти дом. Одлази у краљевски интернат, а затим у гимназију “Луј Велики”. Године 1838. Бодлер са очухом путује на Пиринеје, а наредне 1839. избациће га из школе (добиће од друга једну цедуљу, одбиће да је преда кад га ухвате у том дисциплинском несташлуку и прогутаће садржај хартије).

Већ са 18 година пише прве пјесме и посјећује боемска мјеста. И сам је почео да живи као боем, путовао је. Посебно су му се допала острва Маурицијус и Реунион због своје егзотичности.

По повратку у Париз, заљубљује се у мулаткињу Жан Дивал, кћерку проститутке, и она му постаје љубавница. Бодлер је немилице трошио новац наслијеђен од оца, запао је у дугове, па чак и покушао да изврши самоубиство.

На 21. рођендан добија очево насљедство и почиње да живи луксузним животом, окренувши се још више пићу и опијатима. Опет је био у финансијским проблемима, па је, тражећи начин да се избави, почео да пише пјесме и преводи дјела Едгара Алана Поа. “Салон из 1845”, његово прво дјело, наилази на позитивне критике у умјетничким круговима. Међутим, не успијева да се стабилизује, па у једном моменту, када не види излаз из дугова, покушава самоубиство. Пролази без већих посљедица јер је успио само површински да се рани ножем.

Када је покушао да се убије, имао је 24 године. Шарл Бодлер живио је још 22. Био је несхваћен у породици и у сталним проблемима због новца. Већ је увелико пио и током тешких пијанстава сумњао у свој књижевни таленат. Потегао је нож на себе претходно пославши писмо својој тадашњој љубавници Жан Дивал, којој је и завјештао све што је имао. На крају, самоубиство није оставило тежих посљедица на Бодлера - бар физички.

Годину касније пише “Салон из 1846” у којем говори о хероизму савременог живота. “Ла Фанфарло” је аутобиографска новела послије које је услиједило револуционарно и забрањено “Цвијеће зла”, припремано читавих десет година. “Цвијеће зла” је издао 1857, исте године када и Гистав Флобер роман “Госпођа Бовари”. Оба ова дјела завршила су на суду, под оптужбом да се у њима приказују ласцивне и неморалне сцене. Шарл Бодлер је оптужен за увреду вјерског и јавног морала, кажњен је са 300 фунти, а шест пјесама из збирке проглашено је забрањеним.

Љубавница и пропаст

До посљедњег дана Шарл Бодлер је био посвећен Жан Дивал, жени коју је звао “моја црна Венера”, упркос томе што га је преварила са пријатељем, а својим каприцима га довела до банкротства и увукла  у зависност од дроге.

Средином 19. вијека у Паризу она је важила за фаталну жену коју су савременици презирали, а нису је штедјели ни историчари вијек касније. Била је пјевачица у кабареу и глумица у трећеразредном позоришту, али пошто је постала љубавница богатог младића који је био предодређен да постане највећи пјесник у француској историји, све се промијенило.

Бодлер је очито налазио инспирацију у свом животу. Био је кицош и расипник, што га је доводило до банкротства, па је једно вријеме био и бескућник. Велико насљедство није га спасло биједе, стално је био у дуговима. Страст према проституткама платио је сифилисом и гонорејом. Често се опијао и уживао у дрогама. Посљедица претјераног уживања у опијуму и стресног живота био је мождани удар. Умро је 31. августа 1867. године, а многа његова дјела објављена су тек послије његове смрти. Годинама након његове смрти мајка је отплаћивала његове дугове, али, поред свега тога, једном приликом је изјавила: “Видим да мој син, упркос свим својим грешкама, има своје мјесто у књижевности”. Ове ријечи остају да лебде и дан-данас.

О опијању

“Треба увијек бити пијан. Све је ту: то је једино питање. Да не бисте осјећали страшно бреме Времена које вам слама плећа и повија вас према земљи, треба да се опијате без предаха. А чиме? Вином, поезијом или врлином, како вам воља. Али опијајте се. Па ако се каткад, на степеништу какве палате, на зеленој трави у неком јарку, у суморној самоћи своје собе пробудите, кад је пијанство већ попустило или нестало, запитајте вјетар, талас, звијезду, птицу, часовник, све што јури, све што кружи, све што хучи, све што пјева, све што говори, запитајте који је час; и вјетар, талас, звијезда, птица, часовник, одговориће вам: 'Час је да се опијате!' Да не бисте били мученичко робље Времена, опијајте се; опијајте се без престанка! Вином, поезијом или врлином, како вам воља.”

“Цвијеће зла”

Најпознатије дјело, збирку пјесама “Цвијеће зла”, Бодлер је објавио  1857. године. Збирка је шокирала јавност јер говори отворено о пороцима, посебно о сексуалним. Пјесме су распоређене по поднасловима и сваки дио говори о неком пороку. Први дио се назива “сплин и идеал” јер осликава досаду, незадовољство, агонију. Други су “париске слике”, или живот у Паризу који воде најјаднији људи. Трећи дио се зове “вино” и говори о злоупотреби алкохола, дроге и тјелесних задовољстава. “Револт”, послије свега горе наведеног. Човјек окреће леђа Богу и поштује сатану. Посљедњи дио је “смрт”. Најпознатије пјесме из ове збирке су “Везе” и “Албатрос”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.