Борјана Мрђа, сликарка и пјесникиња за “Глас Српске”: Култура је стално у сукобу с економијом

Миланка Митрић
Борјана Мрђа, сликарка и пјесникиња за “Глас Српске”: Култура је стално у сукобу с економијом

Поезија и сликарство су простори алтернативних стварности. Могу бити везани за реалне догађаје, али нису њима нужно условљени. То је њихова међусобна веза.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” бањалучка сликарка и пјесникиња Борјана Мрђа. Она је једна од учесница 4. регионалног фестивала “Императив” који ће од 30. маја до 3. јуна бити одржан у Банском двору, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, а у сарадњи са овом културном установом.

- Поезија се покреће у динамичном међупростору у коме се месо и биће преклапају, на коме се прожимају свијет који смо конструисали, са својом историјом и немогућа празнина пуна значења и потенцијала која нам измиче - додаје она.

ГЛАС: Како бисте објаснили повезаност те двије умјетности?

МРЂА: Простор који поезија заузима и активира је апстрактан сам по себи,  упућујући својом реализацијом на могући или прошли догађај. Сликање се дешава у опипљивој, видљивој материји, у боји. Његова апстрактност, значење или метафизика раслојавају из конкретног, превазилазећи га и поигравајући се са њим. Полазећи из ова два приступа стварању задовољавам потребу свог умјетничког израза различитог интензитета и квалитета. То ми се чини цјеловитије и ближе тијелу у његовој суштини. Тијело је такође веза, оно производи умјетност.

ГЛАС: Да ли бисте рекли да у сликању можете да искажете оно што не можете ријечима и обрнуто? Или ове двије умјетности раздвајате?

МРЂА: Имам приступ умјетности кроз двије димензије. Сликање активира тијело физички, ментално и духовно у простору. Тијело оставља видљиве трагове стварајући слику. Поезија настаје у покретима, али у унутрашњем простору тијела и њен простор има апстрактне координате у виду ријечи чијим компоновањем добијамо појам о мјесту и времену. Простор поезије се развија од ових тачака значења и описа ка унутра, ка наличју тијела, сагледава се иза очију. Поезија се осим усменог преношења штампа, мултиплицира да би дошла до читалаца, улази у њихово интимно окружење директније. Слика се из унутрашњости тијела извлачи на површину, испред очију, а да би се сагледало, разумјело и дијелило и не може се копирати, а да не изгуби суштину. Поезија се може доживјети у потпуном мировању физичког тијела.

ГЛАС: У чему налазите највише слободе?

МРЂА: У свом атељеу.

ГЛАС: Колико ствараоци данас могу да имају слободе? И колико је слобода могућа у овој свакодневици?

МРЂА: Слобода се једино може остварити у условљености и кроз дјеловање. Тијело је услов за постојање овдје и сада. Отежавајуће за умјетника је практичност онога што производи. Систем у коме живимо има тенденцију да све вреднује у виду што динамичније и баналније продаје и куповине, а употреба времена је механизована. Умјетници не могу вријеме користити на крајње линеаран и прост начин. Морају њим манипулисати не размишљајући само о исплативости онога што раде да би напредовали. Суштина експеримента у умјетности није да води масовној производњи краткотрајних вриједности. Култура и етика су у потпуној колизији са економијом и то на универзалном нивоу. Образовање игра улогу у томе. Шта очекивати од система који ликовно и музичко образовање, своди на један или ниједан час седмично. Можемо очекивати већином људе који не знају пут до галерије, музеја, позоришта, и неће се сјетити да потраже одговоре у некомерцијалним филмовима, на концерту класичне музике и сл.  Емотивни и духовни развој су на посљедњем мјесту. 

ГЛАС: Какве промјене треба да се десе по том питању?

МРЂА: Ликовно и музичко образовање од вртићког доба је први степен, друштвене и политичке промјене које не узгајају једноумље са једне, а катаклизму супротних мишљења са друге стране, те грађење културне политике ка ван подједнако као и унутра. Ми само увозимо и цијенимо умјетност других, ништа аутентично не извозимо у цјелини. Испраћамо младе умјетнике заувијек, а они се добро сналазе и њихов рад се цијени, што говори да високо и академско образовање донекле није заказало али нема паралелу у ширем контексту културне политике. Требало би више сарађивати на свим тим нивоима, али то нам је најтеже и увијек оправдано прошлошћу или немогућностима у којима као да смо се случајно задесили.

ГЛАС: На чему тренутно радите?

МРЂА: Посљедње четири године сам посвећено и исцрпно радила на докторском пројекту под називом “Декоративна сопства”. Овај пројекат као да је наслутио ситуацију која нас је задесила. Коначно је завршен и био изложен у галерији ФЛУ у Београду крајем октобра. Пренијећу ту изложбу у Бањалуку свакако у скорије вријеме. Истоимена књига која се базира на текстуално дијелу истраживања требало би да буде штампана у Београду.

“Императив”

ГЛАС: Колико је  у овом времену драгоцјено постојање фестивала као што је “Императив”?

МРЂА: Од пресудног значаја. И у овом ограничавајућем времену могуће је радити у јавном простору. Он је угрожен не само забранама већ страхом који доводи до озбиљног психолошког дисбаланса друштва у цјелини.  Догађаји попут “Императива” кључни су за културну сцену Бањалуке и без контекста короне. 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана