Бора Дугић: Музичка чежња за вечношћу

Снежана Тасић
Бора Дугић: Музичка чежња за вечношћу
Бора Дугић: Музичка чежња за вечношћу

Све што научите то вам дође као поклоњено, кад нешто научите, кад нешто вредно радите док сте млади то вам касније дође као јако корисно у послу или хобију.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" мајстор свирања у фрулу Бора Дугић, самоуки таленат који је открио феномен фруле која "може да свира и Баха и Моцарта".

Никада није ишао у музичку школу, студирао је математику, а постао је синоним за свирање у фрулу и то виртуозно. Музика из филма "Синовци-балада нерођени" нешто је што никога не оставља равнодушним.

* ГЛAС: Почели сте да свирате прије скоро пола вијека. Какви су били почеци и откуд тако велика љубав према фрули?

ДУГИЋ: Мој почетак био је сасвим обичан. Фрула је инструмент руралне средине. Она је данас постала инструмент који се меша са руралним и урбаним. Aли у то време кад сам ја почео да свирам, то је било село без струје. То је централна Шумадија, село Ђурђево, два километра од места где је рођен Карађорђе. Родитељи су ми били музикални и по мајчиној и по очевој страни. Деда Миливоје је био један од најбољих фрулаша и ујак је свирао у фрулу. Тако да је мој сусрет са фрулом био неминован. Све се то некако одвијало по неком аутоматизму. Ја сам то парче дрвета "шчепао", стављао фрулу под јастук, тако сад кад гледам на све то, све ово даље је морало да се догоди управо како се догодило. У селу сам живео свега осам година, онда сам се преселио у Крагујевац. Нисам имао афинитете да учим да свирам друге инструменте, а за хармонику сам био нејак, кларинет и флаута су тада још били непознати, али најважније од свега отац ми је бранио да упишем музичку школу.

* ГЛAС: Мало је необична та прича да сте самоуки фрулаш?

ДУГИЋ: Моја аутохтоност је специфична, моја знатижеља је била веома јак мотив који ме је натерао да се музички описменим, да много литературе музичке прочитам. Веома сам упоран и озбиљан. Међутим, ту нисам стао. Настојим да фрулу као инструмент доведем до савршенства. Стално је дорађујем. Имам радионицу која је респектабилна за ту сврху и у њој могу да урадим шта хоћу од фруле. Пошто сам математичар по струци, није ми било тешко да извршим прорачуне и да преуређујем фруле, да бих им побољшао звук и стално вршим експерименте. Баш за музику коју сам писао за филм "Синовци" Синише Ковачевића направио сам посебну фрулу, прототип, једина је такве врсте у свијету и чудно звучи. Та "Балада нерођених" тражила је да се одсвира на нечему што потресно звучи. Све фруле које сам имао, нису тако звучале, па сам имао потребу да нешто урадим. Фрула у тој композицији звучи потресно. Имам велику збирку фрула, на којима сам извео неке експерименте.

* ГЛAС: Ушли сте у антологију музичких књига гдје се уз објашњење инструмента фрула налази Ваша слика, да ли вам то импонује?

ДУГИЋ: Како да не. Сваки човек се бори за свој траг и нема доказа да смо постојали, ако иза себе нисмо оставили траг. Борећи се за траг ја се борим за наклоност слушалаца. Моји савременици ће ме уважавати у свему томе, а нешто касније ће кад мене не буде који сам свирао и оних који су ме слушали, остати нека прича, као што се обично легенде стварају око неких људи. То ми није намера, али то следи само по себи из искреног бављења овим или неким другим послом.

* ГЛAС: Осим што свирате, правите фруле Ви и компонујете музику за тај инструмент.?

ДУГИЋ: Доста сам радио са фрулом јер на њој свирам 45 година. Био сам прво свирач у стотину разних представа, затим у филмовима, као што је "Бој на Косову", "О покојнику све најлепше" док није дошло на ред да ме позивају као аутора. Тако да сам радио музику за десетак представа у крагујевачком позоришту, за нека аматерска такмичења у Прибоју на Лиму, Новом Саду, онда за филмове "Синовци", "Маша" за серију "Горки плодови". И тренутно нешто радим, али не смем да откријем о чему се ради. То је представа на један Шекспиров текст.

* ГЛAС: Син је донекле кренуо Вашим стопама, у свијету музике је. Колико је имао Вашу подршку у томе?

ДУГИЋ: Мој син је у Aмерици студирао на Берклију и завршио је музичку продукцију и инжењеринг, а од инструмената бас гитару. Сад је главни инжењер звука и музички продуцент у једној продукцијској кући у Њујорку. Већ 16 година је у Aмерици, а посљедњих пет-шест година прави јако лепе песме са призвуком и нашег мелоса које привлаче тамошње певаче. Мој син је превазишао моја очекивања и ја сам на то веома поносан.

Нови албуми

* ГЛAС: Шта доноси Ваш нови аудио материјал под називом "Заувек и после"?

ДУГИЋ: То је један вапај, људски вапај над пролазношћу. И сам по себи може звучати различито слушаоцу. То је заиста једна чежња да се досегне вечност или да се бар допусти да је вечност докучива човеку. Ја лично верујем да сваки послати сигнал негде, некоме никада не умире. Aко је музика божанског порекла, а свакако јесте, јер ако је нешто овако безматеријално толико потребно човеку, то само може бити божанско дело, а не само људско. Онда музика може доћи до оне тачке, када иза заувек, почне оно после. Здрави девојачки гласови на том албуму зраче оптимизмом и поручују да је живот ипак јако леп без обзира на то што је пролазан.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана