Александар Стојковић Пикси за “Глас : Данас нико не би емитовао "Без пардона"

Поклопило се да је Рале Миленковић, глумац и режисер, који ради као професор на Академији умјетности у Бањалуци, стручњак за савремене руске писце, са неколико сјајно режираних комада иза себе, тако да је на нашу понуду да режира представу на малој сцени одушевљено пристао.

Рекао је ово за “Глас Српске” глумац и в.д. умјетничког директора Народног позоришта Републике Српске Александар Стојковић Пикси, објашњавајући како је дошло до адаптације комада “Лица” руског драматурга Александра Галина, иако, како каже ових дана руски умјетници нису популарни у “слободарској” Европи.

- Један од разлога што постављамо овај комад јесте то што је аутор Рус. Да будем искрен, комад је одличан, без обзиран на националност аутора. То што сада нека позоришта у региону и Европи скидају комаде руских умјетника са репертоара због рата у Украјини је фашизам на трагу нацистичких спаљивања књига, а за нас је то био разлог плус да га поставимо на сцену. Народно позориште има у плану да ради и Чехова у јануару, у режији Зорана Ђукића. “Лица” су одлична прича о губљењу идентитета у модерном и хаотичном времену, каквих нажалост имамо мало написаних од наших савремених драматурга, који су заказали на том плану, за разлику од савремених руских драматурга, тј. једне генерације која је постала позната књигом “Иза гвоздене завјесе”- рекао је он.

ГЛАС: Да ли сте контактирали са аутором и како је он реаговао на идеју да његов комад буде постављен у Бањалуци?

СТОЈКОВИЋ: Био је одушевљен и изашао нам је у сусрет, иако то због антируског “лудила” које влада Европом није било лако. Нисмо хтјели да радимо комад, док не платимо аутору, али због санкција није постојао нормалан начин да се то уради па смо се довијали на разне начине. Такође занимљиво је да је Рале играо овај комаду у “Атељеу 212”. Надам се да ће се допасти публици, пошто је ријеч о комедији о озбиљним стварима.

ГЛАС: Недавно сте се и Ви и Народно позориште опростили од “Госпође министарке” и диве српског глумишта Свјетлане Бојковић, која је обиљежила овај комад. Шта имате да кажете на крају?

СТОЈКОВИЋ: То је крај једне ере у националном театру. У питању је комад који је један од заштитних знакова позоришта и који је дочекао 108 извођења. Успјех највише дугује таленту и харизми Ђузе Стојиљковић и Светлане Бојковић, који су га деценијама носили на својим плећима. И мени и колегама била је част и понос што смо имали прилику да дијелимо сцену са великанима нашег глумишта. Посљедње извођење показало је и колико публика носи “Министарку” у срцима. Сви смо плакали и на сцени и у сали.

ГЛАС: На страну глумачки позив, Ви сте поново у старој улози, овај пут в.д. умјетничког директора. Шта ће ново бити у вашем мандату?

СТОЈКОВИЋ: Био сам на тој функцији скоро пет година у првом мандату. И то није нимало лак задатак, ко год да је на том мјесту. Прије свега задржаћу континуитет са радом мог претходника, господина Ђорђевића, који је поставио представе “Хркачи” и “Сумњиво лице”, одличне комаде, које бих и ја без размишљања поставио на репертоар. Позориште је озбиљна институција и мора се поштовати договор са режисерима. Први комад који сам поставио је “Госпођица”, потом стижу “Лица”, представа “Иванови” (Чехов) те још један комад за затварање сезоне, пред “Театар фест”, који ће вјероватно радити Јагош Марковић. И искрено се надам да мој боравак на овој в.д. функцији неће дуго трајати, пошто ми у овом моменту то никако не треба.

ГЛАС: Шта је разлог тих жеља?

СТОЈКОВИЋ: Једна је ствар да лично имам озбиљно неразумијевање са Министарством просвјете и културе, друга је ствар да сам заузет глумачким послом, а треће да на овој функцији не треба бити неко ко отежава ситуацију и да буде сметња, већ онај ко олакшава функционисање театра. Да не буде забуне, са новом управницом имам одличан однос и само због ње сам и прихватио да поново преузмем функцију, пошто цијеним њен труд и жељу да неке ствари промијени на пољу домаће културе. Имао сам и добар однос и с њеном претходницом, која је имала пех да буде управница у најгорем могућем времену за позориште, током пандемије, када су планови и договори пукли, потом су почеле и закулисане радње па смо постали звијезде жуте штампе, што позоришту никако не треба.

ГЛАС: Оно што је старо у раду Народног театра јесу трошкови представа, ниске цијене карата и скроман стандард публике. Како пронаћи рецепт за функционисање у том нескладу жеља и могућности?

СТОЈКОВИЋ: Тешко. Цијене улазница би требало подићи у складу са растом осталих цијена, а тиме и наших трошкова. Када дође гостовање са стране, цијене карата су неколико пута више од наших и распродају се, док ми остајемо и даље на јефтиним картама. Са друге стране наша пријемчивост за све слојеве публике од ђака и студената до пензионера је наша дужност као народног театра. Народно позориште има пет представа са бише од 100 извођења “Министарку”, “Кокошку”, Одумирање међеда” и друге, што је за град величине Бањалуке чудо. Што имаш више публике, више чуваш репертоар, не можеш играти за десет људи. Карта морала бити минимум 15 КМ, али кад двоје људи дође то је већ 30 КМ, што је значајан трошак, тако да се морамо довијати на разне начине да бисмо остали стварно Народно позориште. До када и како, нисам више паметан.

ГЛАС: Ових дана глумачки функционишете између Србије, Републике Српске и Словеније, жалити се на вишак посла у глумачком занату је непожељно, али како то изгледа у пракси?

СТОЈКОВИЋ: Постао сам озбиљан шофер (смијех). Нон-стоп у аутомобилу. Један дан сам у Бањалуци на сцени, други дан у Копру, гдје радим њихово “Сумњиво лице” или како то они кажу “Сумњива осева” у режији Кокана Младеновића, трећи дан сам у Београду на снимању филма “Свилен конац”, потом на сету “Јужног ветра”, у децембру глумим у серији “Време смрти”, у паузама идем на гостовања са позориштем. Укратко, не знам куда ударам, од априла нисам до данас имао слободног дана, али с обзиром на то да то у овом позиву лако стане, не смијем да се жалим, ово се може издржати, иако породица највише испашта због тог згуснутог распореда.

ГЛАС: Колико ово вријеме хиперпродукције телевизије и бројних улога за домаће глумиште утиче на сам глумачки занат, брзина рада и трка за публиком повлачи друге проблеме, када су глумци у питању?

СТОЈКОВИЋ: То понекад и није лоше. Често сам разговарао са покојним професором Петром Краљем о тој теми, када сам радио серију “Без пардона” па сам му се пожалио да би ме та улога могла обиљежити. Он ми је одговорио: “Само ти ради најбоље што можеш и немој отаљавати, све је то добра вјежба за глумца. Да брзо научиш текст, да ухватиш кадар, нема у тим серијама времена за десет понављања”. Оно што јесте проблем те хиперпродукције, посебно у Србији, да позориште испашта због тога. То је смрт за позориште, за глумачке коријене. У Београду позоришни режисери кажу да глумачке екипе саставе на генералним пробама, јер су глумци ангажовани у неколико серија. Огроман је број улога и велики су хонорари па глумци користе прилику, јер нико не гарантује да ће то потрајати, али позориште трпи, јер су представе збрзане, ради се хаотично, што није добро за театар, иако јесте за глумце, који кале преко ноћи занат на телевизији и филму и одржавају кондицију.

ГЛАС: Ваша популарна рола Чедо у хумористичкој серији “Добро јутро, комшија”, која је постала својеврсни феномен на овим просторима по гледаности, често је третирана као популистичка улога, као и сам жанр комедије, који заврши на стубу срама уз потцјењивачке ставове од струке.

СТОЈКОВИЋ: Зна то бити незгодно. Као кад глумим у Копру у “Сумњивом лицу”, а неко из публике довикује “Чедо, Чедо”. (Смијех). Постоји овдје тихи презир према комедији, иако је она можда и најтежи жанр за глумца. У њој увијек пливате на оштрици између баналности и врхунске роле и тешко је одржати равнотежу. Комедија се данас тражи. Свака представа са предзнаком комедије се распрода. Мрачна су и тешка времена па људи траже хумор, а добра комедија је сјајно средство да пласирате озбиљне ствари. Људи увијек боље нешто памте уз смијех него уз сузе. Са друге стране, проблем је што мене људи препознају као Чеду. И очекују од мене да шепам и муцам.

ГЛАС: Можда сте толико увјерљиво глумили да Вас људи препознају као стварне ликове?

СТОЈКОВИЋ: То су ми говориле и неке колеге. Ипак ја бих рекао да нас је превише примитивних и необразованих, који не могу распознати разлику између глуме и живота. Мени смета што то гледају дјеца, јер то није серија за дјецу. Ми смо од “Невена”, “Недјељног забавника” и сличних емисија за дјецу стигли до ријалитија, турских серија и “Добро јутро, комшија”. Чедо и остали ликови су ишчашени ликови, нека врста карикатуре нашег менталитета и нису примјер за дјецу.

ГЛАС: Пројекат који сте радили са Жељком Касапом “Без пардона” идуће године пуни двије деценије од емитовања, а вријеме кад је настао остало је представник ауторске слободе.

СТОЈКОВИЋ: То је, по свему судећи, било вријеме либералне демократије. (смијех). Могли смо радити шта хоћемо. Нападали смо редом све од позиције преко опозиције до странаца. И нико није реаговао током тог периода од 2003. до 2005. То је била паклена школа за све нас. Радили смо и штапом и канапом. За смијешне хонораре. Брука и срамота по питању техничког нивоа. То је све сама радила ИТЦ продукција из Приједора, Борис Бабић, који је био директор и сниматељ Нешо Лајчић, Касап и ја, а постала је најгледанија емисија РТРС-а.

ГЛАС: Тешко је повјеровати да би данас једна таква серија могла бити емитована на националним фреквенцијама државног емитера?

СТОЈКОВИЋ: Нема шансе. Звали би нас да радимо да желе. Ми смо и “Комшију” нудили РТРС-у, али су нас одбили, да би људи са БН-а, који имају њух за посао, ушли у пројекат и направили озбиљан посао. Касније смо имали и понуде од јачих медија са крајње озбиљним продукцијама, али велика продукција значи и велике обавезе па смо морали одбити.

ГЛАС: Иза Вас је више од 100 позоришних и 50 филмских и телевизијских рола. Знамо да је тешко пробрати најважније, али које су Вам, у неком личном погледу, најважније?

СТОЈКОВИЋ: Свака улога има свој значај. Без обзира на величину и ту нема правила. Велика може постати неважна, мала може да буде феноменална. Можда бих истакао комад “Породичне приче” у Приједору, као прву озбиљну улогу, роле у “Сабирном центру” и комаду “Синови умиру први”. Снимање филма “Свети Георгије убија аждају” те ролу у филму “Непријатељ”, која је у доброј мјери базирана на мом искуству.

ГЛАС: Шта бисте вољели заиграти када би Вам се пружила прилика?

СТОЈКОВИЋ: Оно што бих ја волио урадити у позоришту јесте комад “Голубњача” Јована Радуловића. Ставили смо је у план за 2024. годину. Један јако тежак и значајан комад, који је Николу Петровића, човјека који је тај комад поставио на сцену, коштао прогона и на крају и живота. Планирали смо да његов син Душан Петровић режира и надам се ко год буде умјетнички директор да ће овај комад заиграти у Бањалуци, као омаж тим умјетницима и том страдалничком народу којим се комад бави.

“Хероји Халијарда”

ГЛАС: Овог љета сте завршили и снимање “Хероја Халијарда” режисера Радоша Бајића, гдје играте занимљиву ролу, судећи по најавама?

СТОЈКОВИЋ: Глумим четничког војводу из Херцеговине, потпуковника Петра Баћовића. Историјски личност, човјек који је испред штаба Драже Михаиловића послат на вјенчање краља Петра у Лондон, као почасни гост. Назад је требало да понесе злато и новац у три кофера, за плате официрима и војсци, али током пута Енглези обрну ћурак, крену у сарадњу са комунистима, њега и пратњу хапсе, одузимају им злато, а тек уз помоћ Американаца нашег поријекла Џорџа Војиновића, једног од оснивача ЦИА, успију се извући из затвора. Занимљива судбина и лик за тумачење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.