Александар Бајуновић, сликар, за “Глас Српске” о новој изложби у Бањалуци: “Балканска кула” утопија нашег народа

Рекао је ово за “Глас Српске” сликар Александар Бајуновић о изложби “Балканска кула”, која је прошле седмице отворена у каменој кући на Кастелу.

- Па 500 година касније идентификујем и мапирам куће на Балкану које нису завршене. У њима сам увидео утопију нашег народа, али и повезницу са “Вавилонском кулом”. Човек зида кућу на спрат да би у њој живео у миру са породицом у благостању, али у неком тренутку нестане могућности да је заврши, деца одлазе ка већим градовима, а куће остају пусте - додаје.

ГЛАС: Шта је главна нит која спаја дјела обухваћена изложбом?

БАЈУНОВИЋ: Циклус сам покушао да градим као што режисер гради филм. Из композиција стварам наративну причу, не понављам мотиве, а свака слика има нарацију везану за рурално подручје, Оца, кућу, домаћинство. Нит која повезује циклус је главни Отац, који је на неким сликама присутан физички, а на неким као творац куће. Радња изложбе дешава се у кући, па се ствара однос оца према кући, према њиви и према домаћинству.

ГЛАС: Ваша менторка Борјана Мрђа навела је да сте Бројгелове парадигме примијенили критички, а да циклусом позивате на промишљање тренутног стања патријархалне заоставштине руралних подручја Балкана. Каква је та заоставштина?

БАЈУНОВИЋ: Много тога се изменило у патријархалном односу, али се он задржао и даље у руралним местима, једна традиционална нит јесте да мушка деца наследе кућу и имање, и наставе традицију породице. Нова времена доносе нове одлуке, деца не желе да остају у мањим местима и да сносе патријархалну одговорност. Па тако одлазе ка већим градовима, а та домаћинства остају пуста. На тај начин се урушава и патријархални систем. Иако то све крене од индивидуалног проблема, на крају се завршава као колективни проблем.

ГЛАС: Како идеју куће поставити наспрам улоге родитеља - оца?

БАЈУНОВИЋ: Када поменемо кућу, осетимо једну сигурност, али у случају мог циклуса слика то није тако. Кућа није место које нам пружа коначну сигурност коју сви тражимо. Представља утопијски моменат породице која је желела да кућом досегне небо, али у недостатку материјалних средстава кућа остаје незавршена и нема функцију коју би требало да има. На традиционалан начин кућа је нешто што остаје у наслеђе деци од оца, али у овом случају деца одлазе од куће тражећи бољи живот, а оцу једино остају зидине.

ГЛАС: Како сте идеје куће и породице представили на радовима?

БАЈУНОВИЋ: На мојим сликама кућа је приказана огољена и незавршена. Иако је кућа код мене смештена у прелепи пејзаж, наизглед идиличан обичном посматрачу, она прича једну тешку и озбиљну тему балканског подручја.

ГЛАС: Да ли је урушавање идеје куће, у овом смислу, природан ток ствари и шта долази након тога? Да ли знамо да се носимо с таквим промјенама?

БАЈУНОВИЋ: Све на свету има природан ток који човек нарушава понекад похлепним идејама. Једина ствар која је бесконачна јесте природа, која увек има моћ да се обнови. Чак и када су у питању велике цивилизацијске катастрофе, она опстаје и обнавља се. Свака промена је тешка, па се није на њу тако лако навићи, али време чини своје, па све постане саставни део живота.

Промјене

ГЛАС: Како посматрате промјене које су се у свијету десиле током пандемије? Како се с тим носимо? И како се то одразило на умјетност и културу?

БАЈУНОВИЋ: Све ово нас је затекло неспремне, али то је живот, увек има лепих и ружних ствари. Промене су се јавиле у свим структурама друштва, сви смо то осетили, и биће потребно више времена да се ствари врате у нормалу, да ствари добију свој природан ток. Што се тиче уметности и културе, ни пре пандемије ситуација није била на завидном нивоу. Потребно је издвојити више средстава за финансирање, јер култура и уметност су битне, а овде се стављају на последње место.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.