Владимир Табашевић, добитник НИН-ове награде за “Глас Српске”: Истинске жртве страдају због ћутања и трпљења

Народ каже - ћутим, не жалим се, а у томе има толико вапаја, жаљења. Не говорим да је свака жртва - манипулација са позицијом жртве, али да се манипулише (туђим) жртвама - о да, то се и те како дешава. Неки чак обилато зарађују од тога. Профитирају и економски, али и као самопрокламоване “етичке величине”. 

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” овогодишњи добитник НИН-ове награде за роман “Заблуда светог Себастијана” Владимир Табашевић, који вечерас у 19 часова гостује у вијећници Банског двора Културног центра.

ГЛАС: Зашто жртве доживљавамо као нужно добре? И зашто мислимо да смо баш ми праведници који могу да поправе све?

ТАБАШЕВИЋ: Зато што нема “неправедника” који за себе каже: ја сам неправедник. Увек су ту нека праведничка настојања у игри. У ратовима се истерује правда, свако на свој начин истерује и схвата је. У роману постоји једна реченица: “Правда је морала да буде намирена, неважно над ким.” Човек је осветољубиво, уцвељено биће. Воли своју позицију жртве, она му служи као покриће, као повод, за његове интересе. Нема тог прљавца, или су ретки, који каже: Е, сад ћу некоме да наудим. Не, углавном себи исприча причу како је оно што је наумио да уради, у интересу добра. И тако, као што рече Симон Вејл: “Зло је сенка добра”.

ГЛАС: Шта све чинимо из најбољих намјера, према блиским људима и према свијету уопште?

ТАБАШЕВИЋ: Чинимо оно што бисмо хтели да је нама чињено и да се нама чини. Ово је заиста тривијалан одговор, али тај манир “доброчињења” је толико распрострањен упркос томе што је тривијалан кад се разуме порекло правдољубивих настојања. 

ГЛАС: Шта је највећа заблуда данашњег човјека?

ТАБАШЕВИЋ: Меритократски мит - да су труд и интелигенција довољни за фамозни “успех”. Поред тога што је сама идеја “успеха”, на којој се толико инсистира, наметнута и, по себи, дубоко погрешна.

ГЛАС: Може ли да се уради добро дјело и да се ћути и не говори свијету? И мислите ли да постоји несебично добро дјело?

ТАБАШЕВИЋ: Базична етика, хришћанска, јесте да се “добро” ћутке чини, у тишини свог срца. Да се од тога не прави карневал милосрђа у којем ћемо узети главну улогу. Тргује се доброчинствима и логика крупног капитала има свој удео у свеопштој расподели “милосрдних акција”. Због тога је, између осталог, Луј Алтисер пропагирао “теоријски антихуманизам”, идеју којом је рачунао да је могуће супротставити се тој фактичкој злоупотреби од доминантне (неолибералне) идеологије свих оних аспеката међуљудских односа који подразумевају саосећање, емпатију, солидарност. Другим речима, познатим Кантовим императивом речено, када другог не третирамо као средство, него као сврху свог делања.

ГЛАС: Како сачувати себе поред претјеране експонираности свега око нас, па и нас самих?

ТАБАШЕВИЋ: То је један од императива садашњег тренутка: да се показујемо, да се експонирамо, да разним средствима комуникације лажно упућујемо на некакву праву “суштину” наших живота, на оствареност: да нисмо поклекли пред темпом живота осим што смо успешни, живимо одређеним стилом живота, постижемо све, излазимо, забављамо се, банчимо, а, приде, мукотрпно радимо. Мото данашњице је - експонирај се, иначе не постојиш.

ГЛАС: Зашто нисмо слободни и нећемо достићи слободу о којој мислимо?

ТАБАШЕВИЋ: Зато што је “слобода сазната нужност”. Најпре разабрати шта је то све што нам се намеће као “слобода”, па онда видети да ли то желиш, слободно, ако је могуће. Углавном је лакше пристати на све те фаме о слободи. Фама о револуцији једна је од великих фама данас.

ГЛАС: Јесу ли награде окови или крила?

ТАБАШЕВИЋ: Неком су и крила окови ако не зна за шта служе те израслине. А неко од окова, кресањем, направи ватру. Све зависи.

ГЛАС: Може ли се живјети само од писања (или од умјетности уопште)? Или се живи за умјетност?

ТАБАШЕВИЋ: Потрудићу се да од онога за шта живим, и живим. Ваља ми имати и неких граница. “Страсна мера”, што би рекао један песник.

ГЛАС: Шта очекујете од гостовања у Бањалуци и шта публика може да очекује?

ТАБАШЕВИЋ: Немам никаквих очекивања. Само лепоту и радост. Волим Бањалуку. Врбас је леден.

Млади аутори

ГЛАС: Постоје ли млади аутори у региону које бисте могли да издвојите због њихових дјела?

ТАБАШЕВИЋ: Постоје. Бојан Васић, Алмин Каплан, Милица Благојевић, Младен Самарџић, Надежда Кирћански. Неки пишу, неки су визуелни уметници, неки само ћуте, али то није незнатно. Важно је знати ћутати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.