Прије 60 година Иви Андрићу додијељена Нобелова награда: На малим језицима настају велике књижевности

Илијана Божић
Прије 60 година Иви Андрићу додијељена Нобелова награда: На малим језицима настају велике књижевности

БАЊАЛУКА - Андрић би данас могао само да понови оно што је записао у “Травничкој хроници”, да је Босна “земља лабавих закона и рђавих господара”. А ми бисмо додали: “Подједнако када је била под туђинском влашћу и данас кад је воде домаћи унесрећитељи”.

Ријечи су професора Филолошког факултета у Бањалуци Душка Певуље који је за “Глас Српске” говорио о првом и једином српском Нобеловцу, поводом 60 година од када је Шведска академија објавила да је ово велико признање припало Иви Андрићу. Како је казао да то што је Андрић први и за сада једини српски добитник Нобелове награде за књижевност  свједочи да је он велики европски писац.

- То је био тренутак када је сноп свјетлости пао на  књижевност малог језика. Ту чињеницу посматрам и као неправду која је нанесена српској књижевности 20. вијека, зато што је једна од највећих европских књижевности овога раздобља. На малим језицима настају велике књижевности, али будући да је ова награда углавном политички опредијељена, Андрић је остао до данас једини писац који је овјенчан овим признањем, а стварао је на српском језику - казао је Певуља.

Постоје свједочанства савременика да се Титу није свиђало што је Андрић добитник те награде, а како је рекао Певуља, Добрица Ћосић је забиљежио у  мемоарским записима да је на његово инсистирање дошло до јединог сусрета Тита и Андрића, након што је писац добио свјетско признање.

- Према Ћосићевим записима, био је то хладан сусрет у којем су и један и други дјеловали суздржани. С друге стране, Ђилас је говорио како Андрићу није требала Партија, али да је он требао њој. До краја лојалан, увијек одмјерен, Андрић није исказивао, колико је мени познато, знакове нарочитог кокетирања са свијетом послијератне политике, који му је био стран - објаснио је Певуља.

Истакао је да се снага Андрићевог дјела огледа у томе што је његов опус издржао пробу времена.

 - Као умјетник који је пажљиво ослушкивао импулс времена, био је свјестан неумољивости његовог решета. Андрић привлачи богатом и сасвим особеном сликом свијета, мајсторством обликовања јунака, беспријекорним стилом, реченицом каквом нико ни прије ни послије њега није писао, гномским изразима којима се остварује мудрост умјетника који је исказивао дубоко познавање човјека и свијета - навео је Певуља.

Нагласио је да је најважније што је Андрић и данас читан, те  да његове портретизације нашег човјека и овог простора неће никад бити превазиђене, нити ће их ико са више успјеха и вјеродостојности представити.

- Његова књига медитативне прозе “Знакови поред пута” данас се чита као какав катехизис, као путоказ на све бројнијим раскрсницама нашег живота и узбудљивог времена. Оно што је написао о Вуку и Његошу, својим узорима, представља и данас понајбоље странице које су о овим великанима српске умјетничке ријечи написане - рекао је Певуља.

Андрић је на додјели Нобелове награде тражио да га прати “Марш на Дрини” а овај потез Певуља види као снажан печат на његову одлуку да буде српски писац.

- Његово дјело је незамисливо без српске духовне традиције, а он сам као личност у духовном смислу, без њених стубова, као што су Вук и Његош и српска епска традиција. Писао је да у Његошевом дјелу има путоказа за свакога и свјетлости која се никад не гаси - испричао је Певуља и додао да је стога Андрићев избор поменуте композиције логичан слијед и златни вез на  духовну биографију толико сложену, а опет тако складну и једноставну.

Бесједа

Те 1961. године у бесједи у име Нобеловог комитета наведено је: “Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је мајстор сасвим личног, оригиналног круга мотива. Отвара досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана