Култна комедија “Брачне воде” слави 35 година од премијере: Необични хероји радничке класе

Бранислав Предојевић
Култна комедија “Брачне воде” слави 35 година од премијере: Необични хероји радничке класе

Прије тачно 35 година, продавац ципела и бивша средњошколска звијезда америчког фудбала Ал Банди, дошао је са свог досадног посла, сјео пред телевизор, ставио руке у хлаче и свијет телевизије више никад није био исти.

Љубитељи серије “Брачне воде” знају да је ријеч о легендарном оцу и супругу и породици Банди, која је једну деценију засмијавала публику на каналу “Фокс” од 1987. до 1997. године и стекла популарност широм планете уз утицај који превазилази оквире класичне хумористичке серије.

Наиме, америчка, а тиме свјетска телевизија током осамдесетих је била досадно мјесто. Емитоване су информативне емисије, рекламе, слаткасти ситкоми и сапунице, који су, подилазећи конзервативном укусу америчке средње класе, чинили већину програма и ту није било мјеста за креативне диверзије и добру забаву. Макар је тако било док се породица Банди није уселила на мале екране, а потом рушила препреке и застарјела правила телевизије на путу да постане глобални феномен, отварајући пут серијама попут “Симпсона”,  “Малколма у средини”, “Саут парка” и другим ситкомима у  креативној револуцији телевизије деведесетих.

Креатори серије били су Мајкл Моје и Рон Левит, сценаристи који су годинама пекли занат на породичним серијама. Они су мудро примијетили ограниченост форме и мањак здравог хумора усљед присутне аутоцензуре те одсуства схватања реалности америчког друштва, које је почело пролазити кроз промјене у односу на период седамдесетих и осамдесетих. Схватили су да је идеално вријеме за пародију на ситкоме. Узимајући за главног јунака, обичног Американца, радника без пуно образовања и његову дисфункционалну породицу, која преживљава од данас до сутра, возећи крнтију од аута, проводећи вријеме испред телевизора и једући лошу храну, направили су савршен антипод сапуницама као што су “Династија” или “Далас”, које су бавиле проблемима богате више класе или заслађеним ситкомима попут “Козби шоуа” или “Породичних веза”.

Уз оца Ала (Ед О'Нил), ту је била мајка Пеги (Кети Сигал), домаћица у лепард принтевима и црвеној коси, коју занима само куповина и понижавање мужа, кћерка Кели (Кристина Ејплгејт), прототип приглупе и згодне плавуше и син Бад (Дејвид Фаустино), једини паметни, али сексуално исфрустрирани члан породице, не баш привлачне спољашности.

Подршку су имали у виду комшија попут феминисткиње и модерне пословне жене Марси Д'Арси (Аманда Бирс) и њених трофејних мужева Стива (Дејвид Гарисон) и Џеферсона (Тед Мегинли), пса Бака и осталих сапутника у мизерном животу Бандијевих. Одлично постављени главни јунаци, сјајни глумци, минималистички изграђени, али досљедни у губитничком ставу, уз бритак и цинчан хумор на рачун клишеа о хармоничном браку те умјетничко-интелектуалним дилемама образованијег слоја Американаца, били су добитна комбинација којој је требало времена да се увуче под кожу публике.

Серија је почела са емитовањем 1987. године уз негативне реакције медија, који су напали серију као плитку комедију која се базирала на лошем хумору и сексуалним опаскама, што је парадоксално привукло пажњу публике засићене ситкомима који су личили једни на друге.

Серија је подизала гледаност из сезоне у сезону, зато што је била нетипична америчка хумористичка серија, која није говорила о срећној породици више класе, са добром дјецом и свакодневним догађајима, већ о мизерном животу радничке породице која се стално свађа и која је стално несрећна. Иако, када стварно загусти, збијају своје редове и боре се једни за друге. 

Временом, хумор серије је постао убитачнији и директнији, јер је почео говорити о горућим проблемима америчког друштва попут расизма, правима жена, сексуалном промискуитету, расту конзерватизма и све оштријој цензури, али никад не губећи свој провокативни и суберзивни тон.  Контроверзна серија је имала неколико епизода које никада нису приказане на телевизији, зато што су познате личности тражиле судским путем да се епизода због вријеђања не прикаже, док је цијела серија неколико пута била мета конзервативних политичких кампања. 

Серија је позната по томе што је била прва серија телевизијске куће “Фокс” која је постала популарна и проживјела проклетство укидања у првој сезони емитовања (друга је “Симпсони”), што су креатори Бандијевих користили за отровне опаске на рачун мреже “Фокс”.

Сценаристи Моје и Левит су 1993. године по цијену отказа одбили да промијене сценарио за двије епизоде, у којима Ал лобира у Конгресу након што је његова омиљена емисија “Тата психо” укинута, оптужујући умјесто тога “Фокс” да је благ према цензури.

Ал Банди, тај обични херој радничке класе, током десет година, 11 сезона и 259 епизода серије, показао је више сарказма и шовинизма, него било ко у историји телевизије.  И то у вријеме када су серије приказивале породицу само као сложну и хармоничну заједницу.

 Без обзира што је провео живот причајући  о “четири тачдауна у једној утакмици” или  вријеђајући жене са малим грудима и великим стопалима,  док би супрузи, која је од њега тражила секс, одговарао лаконски “Желим га и ја, али не видим разлог да и тебе увлачим у то”, треба бити искрен и  рећи да је Ал имао велико срце и добру душу, какву прави хероји треба да имају, што је потврђено у посљедњој епизоди, “Како се удати за морона”. У тренутку удаје кћерке Кели за Лонија, када је схватио да је он већ ожењен, Ал зауставља дуго чекано вјенчање своје мезимице и изговора своју бесмртну оду браку “Ми Бандијеви можда имамо своје грешке, али вјерујемо да брак треба да буде вјечан, без обзира колико јадно и одвратно може да буде буђење пред истим ужасним лицем сваки дан. То је оно што су брачни завјети!”  Ако ово није херојски, не знамо шта јесте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана