Борисав Станковић рођен прије 145 година: Оживио унутрашњи свијет жене, њене страхове и жеље

У својим најбољим дјелима “Коштана” и “Нечиста крв” надрастао је каноне по којима је до тада стварана проза српске књижевности. Исијава из њих жал за идеализованим патријархалним животом, али и снажна психологија ликова. Описао је велике и јаке људске потресе и сломове које изазивају забрањена љубав и правила која намеће друштво.

Јован Дучић је у есеју о Борисаву Станковић истакао да за овог писца живот постоји само док постоји љубав, а љубав постоји док постоји младост и страст. Такође је истакао да је Станковић наше људе  задивио јер је први у српској прози проговорио срцем и о срцу.

Борисав Станковић је у интервјуу који је дао књижевнику Бранимиру Ћосићу у августу 1926, истакао да је човјек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Тада је казао: “Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача оно што осећаји створе. Моја главна лектира су били руски писци четрдесетих и шездесетих година, Пољаци и, од Француза, Доде и Мопасан. Нарочито сам волео Тургењева. Читање “Бедних људи” од Достојевског учинило ја на мене један од најјачих утисака. То је и остала једна од мојих најомиљенијих књига. Од других ствари Достојевског волим “Записе из мртвог дома”. Какви типови, какви карактери, каква човечност у тој књизи! Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег”.

Рођен је у Врању, а као дијете је остао без родитеља.        Одрастао је уз бабу Злату која је била талентована за приповиједање, па је у дјечаку пробудила жељу за приповиједањем и љубав према прошлим временима. Током одрастања волио је да слуша женске приче, тако да је слика минулог свијета у његовим дјелима посредована женским доживљајем. Школу је завршио у Врању и Нишу, а економију на Правном факултету Велике школе у Београду. Радио је као чиновник, а једно вријеме је живио у Паризу који му је био потпуно стран. Љубав према завичају вратила га је у Србију, а дјелима је сачувао дух и традицију свог народа.

“Нечиста крв”, прича о љепотици Софки и њеној трагичној судбини, једна је од најљепших у српској књижевности. Кроз Софку Станковић је први освијетлио унутрашњи свијет жене, њене страхове, потребе и жеље. Проговорио је о дивљој страсти која је у жени спутана и која окована правилима средине све више гори да би на крају сама у себи сагорјела.

Сви Станковићеви ликови зависе од прописа и строгих забрана које налаже стара варошка култура коју нам је својим дјелима приближио. Утисци и сјећања из дјетињства су приповједачки оквир за поетичне, прозрачне слике живота и мрачне слике друштвених сукоба и конфликата. Јунаке чува породица као снажно друштвено језгро. Кршење прописаних правила  доноси казну или проклетство. С друге стране ликови да би испоштовали традицију и све што она налаже, да не би били кажњени, морају да поднесу личну жртву, да се одрекну своје љубави, потреба и жеља. Станковић нам на натуралистички начин освјетљава дубоку психологију јунака полазећи од њиховог дјетињства, односа са родитељима, ране младости па до зрелијих дана. На тај начин он постаје предводник епохе модерне српске прозе и психолошког романа.

Нека од његових значајнијих дијела су “Божји људи”, “Ташана”, “Стари дани”, “Увела ружа” и други.

“Увела ружа”

Мотив забрањене и недостижне љубави уткан је у приповијетку “Увела ружа”. У једном дијелу стоји: “Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде, те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати неголи збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успомена, и тешка, хладна, самотна живота”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.