Преминула књижевница Весна Крмпотић: Угашен глас безвременог пјесништва
Београд - Истакнута хрватска и југословенска књижевница и пјесникиња Весна Крмпотић преминула је у Београду у 87. години.
Рођена је 17. јуна 1932. године у Дубровнику. Осим у родном граду, школовала се у Београду, Сплиту, Загребу, Њу Делхију, Вашингтону и Акри. Дипломирала је психологију и енглески језик на Филозофском факултету у Загребу, а бенгалски језик на Филозофском факултету Универзитета у Њу Делхију. Почетком шездесетих година радила је као уредница у Литерарној редакцији Радио Загреба, затим као уредница у “Просвјети” и “Глобусу”, али и у културној редакцији београдског Радија. У току свог дугогодишњег књижевног рада иза себе је оставила обиман књижевни опус од 108 књига. Дјела која је стварала обухватала су поезију, прозу, есеје, романе, драме, приповијетке, антологије и преводе. Ауторка је највеће пјесничке збирке у свјетској књижевности “108 џ 108”. Наведена збирка садржи 11.664 пјесме. Својим вишедеценијским радом читаоцима је доносила безвремено пјесништво, прожето заљубљеношћу у индијску цивилизацију. На мотиве Индије утицало је и то што је Крмпотићева својевремено боравила у Индији, у периоду од 1962. до 1964. године. Њена бројна путовања укључивала су и Египат и Гану. Инспирација коју је црпила из посјета далеким културама била је видљива у њеним дјелима. Од 2004. године живјела је и радила као књижевница у Београду и Загребу.
Добитница је бројних награда и признања, међу којима се издвајају: “Иван Горан Ковачић” за роман “Брдо изнад облака”, годишња награда “Владимир Назор” (1975), те награда “Владимир Назор” за животно дјело (1999), признање “Тин Ујевић” (2013) за допринос хрватском пјесништву и за збирку пјесама “Жар птица”, те одликовање за заслуге у култури (2008). Године 2008. Друштво хрватских књижевника номиновало ју је за Нобелову награду за књижевност. Била је чланица Друштва хрватских књижевника и Хрватског друштва писаца. Међу првима је почела да преводи индијску књижевност у Хрватској.
Уредила је и саставила “Антологију индијских књижевности од најстаријих времена до 17. стољећа” и “Антологију старе египатске књижевности”. Преводила је дјела Ватшијана, Ерскина, Калдвела, Стајнбека, Тагореа и других.
Међу бројним збиркама пјесама и прозним дјелима издвајају се: “Пламен и свијећа” (1962), “Јама бића” (1965), “Хиљаду лотоса” (1971), “Час је, Озирисе” (1976), “Двоговор” (1981), “Орфелија” (1987), “Пламен неупаљене свијеће” (1987), “Брдо изнад облака” (1987), “Пир сунца и мјесеца (1989), “Твоја таквоћа” (1990), “То љубав иде према нама” (1993), “Тисућу лотоса” (1994), “Троочица с планете свјетлости” (1995), “Друга страна ничега” (2003), “108 џ 108” (2006) и “Међу најљепшима најљепше” (2006) - комплет од шест књига у којима су приче, басне, анегдоте и бајке.
Многоструки живот
Биће да живимо истодобно на много звијезда,
у много разних живота,
кад смо тако чудно изнемогли,
од чега за једнином,
а све нам животе веже танка нит.
И кад умиремо, умире нас много.
И ја која тврдом звијездом вечерњом слутим,
да само карика сам големог мог жића,
само једно своје чуло, димензија једна,
само миљунтина своје снаге
што свемиром троши се
и лута
ја осјећам,
да ни у овом часу нисам пресјекла нит
која ме веже с тврдом звијездом вечерњом,
и да нисам своја ни у часу кад сам то наслутила,
јер и сада ме шкропе нечије далеке мисли
неосјетно,
к'о поноћна роса.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.