Ненад Грујичић: Бећарац је српска баштина
Нема присвајања туђег. Наше је да не одустајемо од своје културне баштине, јер бисмо се смртно огрешили "на веке векова" према потомцима и прецима. Ма колико парадоксално звучало, Хрватска је не својом жељом, изван свога циља, доста "урадила" и за нас, када је код UNESCO-а номиновала бећарац и нијемо коло као своју баштину, осветлила је и промовисала елементе нематеријалне баштине који су по свему и српски.
Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" угледни књижевник Ненад Грујичић, који се у свом стваралаштву много бавио ојкачом, као аутентичном вриједношћу краја из којег потиче.
* ГЛAС: Како коментаришете податак да је, послије ојкаче, UNESCO крајем прошле године заштитио и бећарац и нијемо коло, али као културну баштину Хрвата?
ГРУЈИЧИЋ: На Балкану у оквиру истог језика (којег по Мирославу Крлежи Хрвати зову хрватским, а Срби српским), није препоручљиво себично присвајати духовне и културне творевине. Наравно, све три наведене појаве нематеријалног културног блага припадају и Србима. UNESCO омогућава да различите државе предлажу исту појаву. У том погледу најприродније би на Балкану било да су Србија и Хрватска заједнички предложиле бећарац, односно, обе ове државе заједно са Републиком Српском - ојкачу и глуво коло.
* ГЛAС: Данас је актуелна прича о присвајању туђег и отимању културне баштине?
ГРУЈИЧИЋ: То је углавном последица дневнополитичких тензија, тектонских поремећаја и установљења нових државних граница на Балкану. Овако како је досад урађено, све личи на неку врсту ратног плена и отимачину која поводом трију елемената нематеријалне културне баштине, у ствари, представља хрватске аутоголове, јер Србија и БиХ (Република Српска) у сваком тренутку могу придодати своје номинације за ове исте феномене. То UNESCO и препоручује.
* ГЛAС: Који су наши сљедећи потези и да ли се ту конкретно ишта може поправити?
ГРУЈИЧИЋ: Наш проблем је данас у томе што Србија и Република Српска до сада ништа нису номиновале UNESCO-у из сфере нематеријалне културне баштине. Србија је у последње време подоста урадила на организовању ових послова да се коначно крене са номинацијама, али се недавно испоставило да Србија нема закон у којем се помиње појам "нематеријално културно наслеђе". Без тог закона цела наша процедура према UNESCO-у пада у воду.
* ГЛAС: Ви сте аутор познате књиге, студије и антологије "Ојкача", која је до сада имала пет издања. Писали сте и о бећарцу и колу. Како да покажемо свијету да ојкача, бећарац и нијемо коло вуку коријене из наших крајева?
ГРУЈИЧИЋ: Ентони Краус, представник UNESCO-а у Венецији, каже да многи културни феномени живе далеко од места где су настали, па се стога могу номиновати за листе светске баштине ма где се изводили. Живот то показује и доказује свакодневно. Ојкачу у Војводини певају многе генерације, почев од сеоба после Првог светског рата, па Другог и - коначно после овог трећег грађанског који је створио велике избегличке колоне из крајишких предела ка Србији. Гламочко глуво (нијемо) коло, тако, осим на завичајној локацији, изводи се данас увелико и у Војводини (Србији). Све три елемента српске баштине, дакле, изводе се вековима у БиХ (Републици Српској), Хрватској и, дабоме, у Србији. У Војводини живе паралелно и бећарац и ојкача.
* ГЛAС: Да ли Ви лично као афирмисан аутор можете учинити нешто да српска културна баштина у поменутим елементима не буде дефинитивно преотета?
ГРУЈИЧИЋ: Делимично сам укључен у разговоре на ту тему у Србији и Републици Српској. Предложио сам Србији ојкачу за упис у Национални регистар, а затим чим дође тренутак и за номиновање за Репрезентативну листу UNESCO-а. Предложио сам, такође, Републици Српској две појаве, ојкачу и старо козарско коло, које је изузетна вредност српске баштине. О томе сам разговарао са Иреном Солдат-Вујановић, помоћницом министра за културу РС. О овој теми треба и даље да се разговара на највишем републичком нивоу, јер су у питању јако важни коренски елементи којима се препознаје и показује идентитет и континуитет српског културног бића. Република Српска је ту у предности, јер се на њеном терену примарно изводе ове појаве.
Генеза
* ГЛAС: У којим се изворима најбоље може упознати бећарац и открити његова генеза?
ГРУЈИЧИЋ: Aнтологија "Бећарац" академика Младена Лесковца доноси податке о коренској припадности бећарца Срему, Бачкој и Банату. Затим, антологија истог имена Стевана Бугарског, објављена у Букурешту, говори о бећарцу који певају Срби у Румунији. Дакле, поводом заједничког номиновања UNESCO-у, може се прикључити и Румунија. Значи, бећарац се не пева само у Барањи и Славонији.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
