РЕЦЕНЗИЈА: “Сису” (2023): Убиј их све! VIDEO

Бранислав Предојевић 24.05.2023 09:00

У ери доминације филмова који манипулишу гледаоцима на идеолошком плану бавећи се актуелним друштвеним темама или плански циљају емотивну везаност одређених фандом групација за предмет своје опсесије, право је освјежење погледати непретенциозан филм попут финског акцијаша “Сису”. То је филм који не циља ни на шта осим да гледаоца проведе кроз крволипатајуће насиље у најбољем маниру експлоатацијског Б-филма.

Филм финског режисера и сценаристе Јалмарија Хеландера нема већих амбиција осим да буде оно што јесте - расни акциони филм, уз минимум сценаристичког заплета и максимум визуелне кинетике.

Хеландерова огољена прича из Другог свјетског рата прати Корпија (сјајни Јорма Томила) ћутљивог трагача за златом и бившег командоса који је, према локалној легенди, изгубио своју породицу у масакру током финско-совјетског рата и тако постао немилосрдан, осветољубиви војник са више од 300 потврђених убистава на његово име, због чега га се и војска одрекла.

У моменту када у дивљини Лапланда на сјеверу Финске пронађе злато и крене у банку, среће нацистички одред у повлачењу, који за собом оставља спаљену земљу бјежећи пред Русима у Норвешку. Група подивљалих нациста краде злато од усамљеног хероја покушавајући да га убију, што се испоставља као кобна грешка. Одбијајући да умре, жилави, сиједи херој на свом путу сије смрт голим рукама, ножем, пушкама, митраљезом и крампом, а сви покушаји нациста да га убију, у распону од тенковских плотуна до вјешања, испостављају се недовољним јер је он Сису или, у слободном преводу, онај који одбија да умре.

Нахрањен Тарантиновим радовима из “Гриндхаус” фазе, шпагети вестернима, раним радовима Џона Вуа у жанру херојског крвопролића и безбројним класицима акционог Б-филма седамдесетих и осамдесетих, у крајњем скору сирова и огољена естетика “Сисуа” дјелује тако брутално церебрална да филмови серијала”Џон Вик” у односу на њега дјелује као стилизована психолошка драма.

“Сису” прати Корпија кроз неколико поглавља (чији убитачни наслови слиједе огољену естетику филма “Злато”, “Нацисти”, “Минско поље”) у којима он иде до нациста, бјежи од њих, а потом се враћа по злато и освету, док се Хеландер на његовој крвавој путањи забавља као дијете у продавници играчака смишљајући што луђе начине за убијање његових противника и нема идеју да се каје због примитивне поставке свог филма.

И то значи крв, дијелове тијела и сурово насиље који нас бомбардују из сваког кадра док осветољубиви копач забија нацистима нож кроз лобање, баца мине, реже грла под водом како би искористио њихове мјехуриће ваздуха, ломи им вратове или их комада рударским пијуком. Његова животињска снага и језива одлучност дјелују стриповски иконично омогућавајући гледаоцу као и његовом аутору, да ужива у покољу и крви која тече преко екрана без гриже савјести због својих ниских нагона. Нацисти су зли освајачи који убијају све редом на свом путу, вукући одред финских заробљеница за забаву, и они су који отимају крваво зарађено злато човјеку који гледа свог посла, што значи да су они злочинци коју по старозавјетном принципу заслужују да пожању оно што су посијали, а то је, зна се, “око за око, зуб за зуб”.

Колико год је бруталан и крвав, “Сису” је толико урнебесан и забаван зато што се не боји бити бесмислен. Ово је филм који садржи ону врсту глупих, акционих идеја (напада крампом на тенк или авион), десетине инвентивних убистава, али и шаљивих дијалога који решетају једнако као меци. Он нас подсјећа да зликовци могу бити потпуно зли и да нема нијанси у њиховим ликовима, те да хероји могу бити отпорни на метке, али и даље занимљиви као људска бића, а не суперјунаци. “Сису” не налази потребу да објашњава сваку тачку радње, тражи историјске референце, објашњава родну или расну равноправност, не смета му чак ни аутоиронија, али најбоље ипак дјелује кад се држи наслова свог посљедњег поглавља које гласи: “Побиј их све”. И не брините, Корпи је то учинио! За чисту петицу!