РЕЦЕНЗИЈА „Посљедњи од нас“: Очеви и дјеца VIDEO

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА „Посљедњи од нас“: Очеви и дјеца VIDEO

Импресиван је начин на који је сценариста Крејг Мазин, након успјеха “Чернобиља” и пробоја у прву лигу телевизијске индустрије, закуцао свој статус сценаристичког велемајстора, адаптацијом видео-игре “Посљедњи од нас”, правећи и глобални хит и врхунску серију, чиме је надмашио не само сопствене високе стандарде, већ и стандарде комплетног тржишта.

Да буде занимљивије у томе је успио улазећи на клизаву жанровску територију постапокалипсе и играних адаптација видео-игара, кажемо, клизаву, како због приличне потрошености апокалиптичних тема, тако и због смртоносног низа промашених адаптација игара на којима су амбиције поломили бројни аутори посљедњих година. По свему судећи, величина изазова њега је инспирисала на прави начин, а огромно  искуство, стварано годинама рада на споредним сценаристичким позицијама, искористио је једноставно и функционално. У сарадњи с аутором игре Нилом Друкманом, прво је сложио сценарио прецизан попут швајцарског сата, не одступајући превише од постулата игре, али и не устручавајући се да направи искорак када је било потребно прилагођавање предлошка за други медиј и не водећи превише рачуна да ли поменуте промјене неком сметају.

Изградивши чврст креативни темељ око заплета, пажљиво је стилизовао атмосферу, а потом је у први план потпуно очекивано поставио главне ликове Џоела (Педро Паскал) и Ели (Бела Ремзи), потом их окружио брижљиво креираним споредним карактерима из епизоде  у епизоду и кренуо на дуго путовање у срце апокалипсе,  а тамо се као и у свакој другој катастрофи крије нешто што се зове - драма. Ова се зове, да парафразирамо Тургењева - очеви и дјеца.

И Мазин већ у првих 20 минута пилота демонстрира вјештину да нас увуче у причу и представи карактере, који нам без проблема држе пажњу. Наиме, позната цивилизација распада се под најездом зомбија инфицираних мутираном паразитском гљивом кордицепс, а ми упознајемо Џоела, грађевинског радника и самохраног оца,  који у насталом хаосу губи кћерку, што је трагедија која га претвара у људску олупину без емоција и жеља, осим животињског нагона за преживљавањем. Када сплетом околности двадесет година касније Џоел, који преживљава као кријумчар, добија задатак да преко разорене Америке, у којој ријетке сигурне зоне контролишу милитантни остаци војске познати као ФЕДРА, преведе дјевојчицу Ели за рачун побуњеничке скупине зване “Кријеснице”, јасно је да ће Ели пробудити у њему нешто што је он мислио да је давно умрло у њему, родитељски инстинкт.

И ту Мазин поставља кључне мотиве приче - да ли човјек који се 20 година понашао као звијер у борби за опстанком, може бити поново родитељ и да ли дјевојчица која је одрасла без родитеља, у сталном хаосу насиља и борбе за опстанак, може бити поново дијете. И док пратимо одисеју овог случајног тандема, кроз разорени пејзаж бивше цивилизације којим царују заражени, пљачкашке групе преживјелих, насилне идеолошке скупине, канибали и свако друго зло тешко разумљиво нормалном човјеку, полако се гради комплексна слика свијета у којем сва позната правила и норме више не важе. Људске емоције можда суштински јесу исте, али интензитет њиховог испољавања није. И када Мазин постави сцену за своју постапокалиптичну драму знамо да ће она прије или касније постати трагедија, јер у свијету у којем је једина нада крхки живот једне тинејџерке трагедија вреба на сваком кораку. Библијска дилема коју серија поставља пред главне јунаке и све нас испред екрана, гласи “Да ли бисте жртвовали своје дијете за спас човјечанства?” Џоел је одлуку донио за Ели и гледаоце оставио у морално емоционалном лавиринту из којег је немогуће наћи излаз без тешких посљедица и болних одлука.

Након прве сезоне јасно је да је Педро Паскал мајстор свог заната и да његов пробој у прву глумачку лигу није случајност, хемија између њега Ремзи је евидентна, а остатак екипе бриљира без обзира колико минутаже има. С друге стране, режисерска екипа савршено је оживјела постапокалиптични свијет, како спектакуларним визуелним рјешењима, тако и савршено дочараном клаустрофобичном атмосфером сталне опасности и безнађа, пажљиво и одмјерено балансирајући на жанровској граници хорора, акције и драме. Једноставније речено, Мазин и његов ауторски тим обавили су фантастичан посао и серија “Посљедњи од нас”, функционише без грешке, независно од тога да ли је неко обожавалац игре или се први пут сусреће са свијетом у којем се она дешава. Свијетом,  у којем је тешко бити људско биће, а камоли отац или дијете.

ОЦЈЕНА 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана