РЕЦЕНЗИЈА “Пад” (2022): Екстремни трилер на 600 метра висине VIDEO

Његова крајње једноставна, али ефектна идеја, базирана на премиси људског страха од висине, прерасла је на крају у дугометражни филм који се претворио у једно од позитивнијих кинематографских изненађења ове године иако је снимљен уз скроман буџет од три милиона долара.

Сценаристичка идеја о двије дјевојке, екстремне планинарке, које се нађу заглављене на телевизијском торњу на висини од 600 метара изнад пустиње Мојава и њиховој борби за преживљавање сведена је на 20 минута увода и 80 минута агоније двију јунакиња на џиновском челичном стубу.

Наравно, сценаристички тандем, који чине сам Ман и Џонатан Франк, поставља позадински оквир приче прије него што своје јунакиње вине небу под облаке, уводећи публику у адреналинску атмосферу свог филма већ у првим минутима, док камера прати троје планинара: Беки (Грејс Керолајн Кари), Дена (Мејсон Гудинг) и Хантер (Вирџинија Гарднер) који се пењу уз литицу.

Ден трагично гине, а његова супруга Беки не може да преболи губитак утапајући тугу у алкохолу и таблетама, док њен отац (Џефри Дин Морган) безуспјешно покушава да је мотивише да настави живот. Хантер се појављује у једном тренутку нудећи да заједно освоје стари телевизијски торањ Б-67, висок око 600 метара, прије него што он заврши у старом гвожђу, како би подигла своју пријатељицу из депресије и снимила атрактиван материјал за свој видео-блог о екстремним спортовима. Беки нерадо улази у тај изазов, али ипак пристане свјесна да је на ивици самоубиства. Одлазе дубоко у пустињу, гдје почиње успон уз конструкцију торња. Некако стижу на врх, Беки побјеђује свој страх, просипа Денов пепео у симболичном чину побједе прошлости, Хантер снима видео-материјал, али када треба да сиђу, зарђала конструкција степеница руши се у пустињу са њиховим ранцем и опремом, а њих двије остају на челичном стубу високо изнад земље, посједујући један конопац и два мобилна телефона.

Без воде, без сигнала, под немилосрдним сунцем Мојаве, окружене лешинарима и мрачном дилемом споре смрти или брзог пада у дубину, почиње напета филмска игра сведена на два лика, уску платформу на торњу и камеру која прати њихову борбу да преживе.

И можда је прича помало наивно и предвидљиво постављена, са свега два главна и два споредна лика, али начин на који Ман демонстрира режисерске способности да од минималистичке структуре основне идеје створи скоро два сата напетог и језивог трилера, одавно нисмо видјели у модерној кинематографији. Мајсторска употреба камере, која стално кружи око јунакиња снимајући их из сваког могућег угла, уз шкрипаве звукове зарђале конструкције торња, хучања пустињског вјетра и крикова лешинара који ишчекују свој плијен, подижу атмосферу на нови ниво филмске акрофобије, изазивајући страх и физичку неугодност код гледаоца кад год нас режисер усмјери погледом у вртоглаву дубину испод јунакиња.

Овако огољена структура приче и вртоглав адреналински темпо режије траже сами по себи врсне глумце, који могу да изнесу улоге - карактерно и физички. И добро је да су прилично непознате глумице Грејс Керолајн Кари и Вирџинија Гарднер убједљиве, много више у физичком него у драмском дијелу задатка, успијевајући енергијом и кинетиком да поправе предвидљивост позадинске драмске приче и неколико рутинерски изведених преокрета у главном заплету преживљавања.

Можда Манов екстремни двобој са људским страхом од висине има неколико мањих пропуста, али у генералном скору, он је у “Паду” демонстрирао врхунско познавање кинематографских образаца и аутентичан приступ једном, од себе ограниченом филмском поджанру, извлачећи максимум из скромне приче кроз атрактивну реализацију како би створио једно од занимљивијих биоскопских искустава 2022. године.

ОЦЈЕНА 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.