РЕЦЕНЗИЈА “Енглези” (2022): Изгубљени у прерији VIDEO
Мини-серија британског режисера и сценаристе Хуга Блика под називом “Енглези” храбро је закорачила у сурову пустош Дивљег запада, борила се са препрекама на свом путу и поклекла пред самим циљем, остављајући расуте кости у непрегледном пространству прерије, као споменик и опомену за оне који ће слиједити њихов пут, не водећи рачуна да сценарио осим доброг почетка мора имати једнако добар, ако не и бољи крај.
Бликова прича о енглеској дами из високог друштва леди Корнелији Лок (Емили Блант), која крајем 18. вијека долази на запад вођена страсном жељом да се освети човјеку којег сматра кривцем за смрт свога сина, на старту мајсторски слиједи класичне осветничке каноне жанра. Игром случаја Корнелија упознаје Пони, извиђача у војсци САД, наредника Елиј Випа (Часке Спенсер), а овај сусрет одређује њихову судбину док Бликова серија добија главне јунаке, који склапају погодбу о заједничком путу преко прерије, да би Корнелија добила прилику за освете, а Ели повратио земљу својих предака у Небраској.
У том моменту Блик подиже причу на нови ниво заплета, који се њиховом путањом преко прерије трансформише у стилизовану вестерн одисеју кроз сурови пејзаж насељен још суровијим људима. Играјући се постулатима жанра од шпагети вестерна, преко тарантиновске палп естетике до визуелних посвета стрип-поетици Блик пише своје љубавно писмо вестерну, не штедећи као и увијек када је љубав у питању, на емоцијама и заносу, док прати своје јунаке преко пустаре запада.
Крупни кадрови прелијепих пејзажа и сурових лица, брзи резови, експлозије бруталног насиља и напет музички скор су елементи са којим гради савршену позорницу за велемајсторску игру глумачке екипе на челу са заносном Емили и харизматичним Спенсером.
Блантова своју прилику користи за минималистички једноставну, али ефектну глуму, која у комбинацији са њеном сензуалном љепотом, плијени са екрана, док јој Спенсер убједљиво парира, уз евидентну глумачку хемију између главних актера. Ништа мање нису убједљиви ни остали чланови ансамбла, попут Рафа Спала у звјерској интерпретацији лика Дејвида Мелмона, као слуге који не бира средства да то више не буде или Тома Хјуза, као његовог господара Томаса Трафорда, који круте стеге британске аристократије жели замијенити слободом америчке прерије, док су надахнуте епизоде Тобија Џонса као кочијаша или Никол Меколиф као разбојнице Црнооке Меги, прича за себе.
Ипак, како прича одмиче, ни надахнута карактеризација глумачке екипе, ни Бликов ударнички труд на мјесту режисера не успијевају поправити све слабости његовог сценарија, који од четврте епизоде почиње оболијевати од оног што би се данас слободно могло назвати “ГОТ синдром”, а то је најлакше описати као тешко објашњиву ситуацију, да имате серију са одличном базичном поставком, упечатљиве ликове, расположене глумце и сјајну атмосферу, али аутор више не зна шта да ради са тим што има у својим рукама.
Како серија одмиче, Блик почиње кроз серију флешбекова откривати везе између главних актера, прича почиње да буде конфузнија, приповједачки ритам губи темпо, а поступци и судбина ликова постају безидејнији унутар заплета. Да буде горе Блик умјесто да се врати базичним поставкама приче, атмосферу филује пренаглашеним артизмом, непотребном театралношћу, јефтином патетиком и промашеним расплетом приче, док приповиједање постаје превише компликовано за сопствено добро.
Тамо гдје је требало да добијемо катарзу на крају ове преријске одисеје добили смо групу забавних ликова залуталих у прерији, вртећи се у круг због погрешних одлука свог “водича” и кајући се због пропуштених шанси да потенцијал “Енглеза” буде претворен у једну од најбољих серија године, умјесто атрактивног на око, али у крајњем скору, просјечног телевизијског вестерна.
Оцјена 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
