Пола вијека албума “Exile on Main Street”: Тријумф рођен на ивици понора

Оригинално издат 12. маја, као 10. британски и 12. амерички студијски албум, за њихову дискографску кућу “Ролингстонс рекордс”, у доба изласка дочекан је од дијела критике, па чак и самог фронтмена Мика Џегера прилично резервисано, да би током сљедећих пет деценија постао неспорни класик. Рођен из сјенке и таме, метафорички и дословно пошто је већим дијелом снимљен у подруму виле Налкот на југу Француске док су “Ролингстонси” били у бјекству од британске полиције и порезника, на албуму се може осјетити и чути како бенд стоји на ивици физичког и креативног понора.

У музичком смислу албум одликује мрачан и сиров звук, који је постигао савршену равнотежу између америчких жанрова који су инспирисали групу током каријере, од блуза и џеза преко соула, госпела и ритма до кантрија и хард рока. Опште је мишљење да је ова плоча врхунац најкреативнијег периода у историји групе, оног од 1968. до 1972. године, који је дао бесмртни низ албума “Beggars Banquet” (1968), “Let It Bleed” (1969) и “Sticky Fingers” (1971), али је и бенд довео до ивице распада. Прије свега, због бројних проблема коју су пратили групу, попут смрти гитаристе Брајана Џонса, трагедије у Алтамонту, правног рата са злогласним менаџером Аланом Клајном, притиска енглеске полиције, све јаче хероинске зависности Кита Ричардса и његове дјевојке Аните Паленберг, те погоршања креативних и људских односа између Џегера и Ричардса, уз свађе између “свјетлуцавих близанаца”.

Бенд није успио да пронађе одговарајући студио у Француској па се уселио код Ричардса у вилу чији је подрум постао импровизовани студио, док се око њих мотала гомила сарадника, гостију, пријатеља, дилера и разних других сумњивих типова. Продуцент је поново био Џими Милер, сниматељ је био Енди Џонс, док су као гости ускочили пијаниста Ники Хопкинс, саксофониста Боби Киз и трубач Џони Прајс, те пјевачице Клаудија Кинг и Венета Филдс, бивше чланице пратећег бенда Реја Чарлса. Само снимање је, очекивано, текло у хаосу, уз прекиде и одсуства чланова групе, разуздане госте попут Вилијама Бероуза, Џона Ленона и Грема Парсонса, који су правили додатне проблеме, а полиција свако мало пратила Кита и Аниту због веза са трговцима наркотицима.

Ипак, по ријечима Ендија Џонса, бенд је инстинктивно претварао подрумске, знојаве и загушљиве сешне у моменте класичног “стонс” лудила.

- Момци су свирали и свирали у том мокром и загушљивом подруму и ништа се није дешавало, док Кит не почне да гледа у Чарлија, приђе му ближе, а потом Били устане из столице, почне свирати стојећи и затим се сви трансформишу у “Ролингстонсе”, а ви снимате моменат чистог музичког лудила након дугих момената смећа - рекао је Џонс.

Албум одликује сирови гаражни рок звук у којем доминирају бубњеви и гитаре, клавијатуре и дувачи попуњавају звук, док су вокали у позадини, тако да је било разумљиво што Џегер и перфекциониста Милер нису били задовољни подрумским звуком у доба изласка.

- То је веома рокенрол, знате. Нисам желио да буде тако. Ја сам експерименталнија особа у групи. Немојте понављати исту ствар изнова и изнова. Албум је врло рокенрол и добар је, али мени је рокенрол досадан. Сви знају који су наши коријени, али морате истраживати даље - говорио је Џегер који је у међувремену ублажио мишљење, али и даље тврди да је могло боље.

- То није један од мојих омиљених албума иако плоча има посебан осјећај. Нисам сигуран колико су пјесме одличне, али заједно је то лијепо дјело. Међутим, када слушам албум, он има неке од најгорих миксева које сам чуо. У то вријеме Милер није функционисао како треба и није ми јасно зашто га фанови толико воле - рекао је фронтмен бенда.

С друге стране, његов партнер у злочину, гитариста Ричардс, нема дилеме у вези са звуком групе са овог албума.

- За мене је то вјероватно најбољи албум “Ролингстонса” што се тиче везе између чланова бенда. Смишљали смо идеје за пјесме као луди, само су испадале као са траке и када их слушам, одједном се враћам у онај стари подрум на југу Француске - навео је Ричардс додајући да овај албум није трчао за хитовима, већ за пјесмама.

Како је објаснио, нису више хтјели да праве албуме очекујући прво мјесто на листама.

- Оно што сам желио јесте да урадимо добре ствари. И ако су добре, добиће свој тренутак код публике - казао је гитариста.

И наравно, Кит је, као и увијек када је овај бенд у питању, био у праву, нумере са овог албума редом су постале класици и окосница концертних наступа групе током сљедећих пет деценија јер, једноставно речено, од 18 нумера на њему ниједна није била попуњавање простора.

Иако се Џегер љутио на свог партнера и остатак бенда, као и због стављања његових вокала у други план, он је овдје бриљирао у сваком погледу. Његове вокалне партије звуче упечатљиво без обзира на стилску различитост, док је текстуално надмашио сам себе кроз низ сјајних стихова у којима надахнуто опсервира живот 30-годишних рок звијезда и лудило тренутка у којем је албум настао. Ништа мање није важан допринос Мика Тејлора, вјероватно најбољег свирача у историји групе, који је бриљирао на цијелом албуму као соло гитариста јер је, како је Ричардс тврдио, он био задужен за ритам и риф, док је Тејлору препуштено све остало, што је он максимално искористио.

До љета 1971. шездесете су биле завршене. “Битлси” су били готови, већина кључних бендова ере била је готова, мит Вудстока је већ постао носталгична прошлост, а “Стонси” су били у бијегу под теретом славе и декаденције највећег рок бенда на планети, на самој ивици нестанка. Ипак, за разлику од већине осталих исписника, преживјели су можда и преломну годину у каријери снимивши генијални запис са ивице понора и наставили се котрљати све до данас, када славе 60 година рада. Наравно, на турнеји, како то приличи највећем рокенрол бенду на свијету.

Реиздање

Албум је на разним листама публике и критике рангиран као један од највећих албума свих времена, а по изласку је стигао на врхове топ-листа у шест земаља, укључујући Велику Британију, САД и Канаду.

Током 2010. године објављено је луксузно реиздање са 10 нових снимака, уз одређена продукцијска побољшања и доснимавања. Неуобичајено за реиздање, након 38 година од првог изласка поново је стигао на прво мјесто листе у Великој Британији и друго у САД.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.