Глумац Жељко Џек Димић за “Глас Српске”: Био сам богатији од Тесле кад сам дошао у Америку VIDEO

Данко Кузмановић
Глумац Жељко Џек Димић за “Глас Српске”: Био сам богатији од Тесле кад сам дошао у Америку VIDEO
Глумац Жељко Џек Димић за “Глас Српске”: Био сам богатији од Тесле кад сам дошао у Америку VIDEO

“Теслин народ”, филм Жељка Мирковића је квалификован за “Оскара” у категорији играног/документарног филма. Од неколико стотина филмова узели су нас у десет.

Казао је ово за “Глас Српске” амерички глумац српског поријекла Жељко Џек Димић, који се у улози једног од највећих умова у историји нашао по трећи пут.

- Чекамо крај новембра, односно почетак децембра да Америчка филмска академија донесе одлуку да ли ћемо ући у тих пет који улазе у службену номинацију. Ово сада је официјелна квалификација. Ако се то деси, онда Жељко и ја идемо на црвени тепих у фебруару на додјелу да то узмемо и крај приче - рекао је Димић.

ГЛАС: Шта је највећи изазов у тумачењу лика Николе Тесле у позоришту и на филму? Да ли постоје разлике у припреми улоге?

ДИМИЋ: Изучио сам његов приватни живот. Све мораш да знаш. Ја сам тако научен у овом занату на Страсбергу да се бавим свим детаљима. Дакле, од његовог дјетињства и боравка на овим просторима, до доласка у Америку и свега онога што му се дешавало тамо, не само кроз проналаске његове, већ и његов живот који је мимо тога. Читао сам књиге о њему, двије на енглеском, једну на матерњем језику. Стално сам претраживао по интернету - од његових цитата до интервјуа за “Њујорк тајмс”, за “Бостон глобе” и друге. Процес је трајао осам мјесеци, али ја о процесу никада не причам, јер сваки глумац чува себично свој процес. Ја сам се трудио да се што више бавим Теслом да бих био што вјеродостојнији.

ГЛАС: Шта за Вас лично значи Никола Тесла, а шта бисте вољели да читав свијет зна о њему?

ДИМИЋ: Када је дошао у Америку Тесла је имао пет центи, јер су му украли новчаник на броду. Ја сам имао 26 долара. Ја сам био много богатији од њега. Међутим, Тесла је био геније, а ја нисам. У томе је суштинска разлика. Не само он, него такви људи су мени увијек били пандан, били нека врста свјетлости на овој планети и примјери како треба издржати до краја у свему ономе што смо наумили у животу. Немојмо заборавити да у животу све почиње од жеље, од маштања неког дјечака, у дванаестој години, који се звао Жељко, да буде глумац, па је послао своју фотографију и текст дјечијим новинама јер сам желио да играм народног хероја Саву Јовановића Сирогојна. Био сам сигуран да ћу бити примљен, не знам откуд ми то, али ето. Тај први “професионални пораз”, јер су узели Бјелогрлића, све се то своди и на оно што се Тесли дешавало. Немојмо заборавити да је он толико био одбијан у Америци и ниподаштаван, прије свих од Едисона. Пут који је он прешао је много тежи него мој. Када размишљате тако о великим људима, колико год да вам је тешко у животу, увијек се сјетите шта су они морали да прођу у животу.

ГЛАС: Српски глумци су вјечито осуђени на стереотипне улоге Балканаца и лоших момака. Може ли се то заобићи и како?

ДИМИЋ: То морате да питате њих. Знам, генерално, да је језик највећа препрека свих нас који нисмо рођени у Америци. Имао сам тај проблем испочетка и дан-данас се сусрећем с њим. Себе ухватим да када причам с неким Њујорчанином да нека ријеч није изашла како треба. Имао сам ту привилегију да сам шест пута радио америчке ликове. Колико ја знам, једино смо Горан Вишњић и ја радили америчке ликове. То је огроман посао. То је нешто на шта сам ја посебно обраћао пажњу од почетка свог школовања. Имао сам среће јер је мој професор Мајкл предложио да одем код Ли Дилан. Она је чувени професор дијалеката и дикције и радила је са Гери Олдманом. Она ми је на првом састанку рекла да сам јој најгори случај који је имала у животу.

ГЛАС: Радили сте с многим познатим именима, коју сарадњу посебно памтите?

ДИМИЋ: Све, али рецимо са Селеном Гомез. Моја кућица на једном снимању је била до њене. Па смо тако ујутро када дођемо рано на сет пили кафу. Хтјела је да зна све о мени – ко сам, шта сам, одакле сам, које језике говорим. Никада није била чула за Републику Српску па сам јој објашњавао. Причао сам јој и о планини Козари и о томе како сам растао, како сам се дружио с вуковима када сам био мали. То је њој све била непознаница, али смо се врло брзо укачили и након два дана смо почели да причамо о неким стварима које немају везе с нашим послом. Имали смо тешке сцене. У том филму ја играм главног негативца који прогања њу и њену породицу која је мени дужна паре. То је пред камером, а иза камере треба да се дружимо. Она је велики професионалац. И не само она, имам лијепа искуства и са радом са Томом Хардијем и покојним Гандолфинијем. Немам ниједан детаљ да издвојим да кажем да ми је било непријатно на сету.

ГЛАС: Који је највећи проблем културе код нас, а који у Америци?

ДИМИЋ: И у једном и у другом случају одговор је исти - профит. Људи који су задужени за пројекте из културе увијек гледају да им се уложени новац врати. Нажалост, то се манифестује већ дуго кроз оно што ми зовемо комерцијала. Све је мање ауторског филма, све је више бизниса и утркивања колико ће ко зарадити, колики је буџет и слично. Када дођем, мене највише погађа када ме неко од колега пита колико сам зарадио. Ја да сам хтио да се обогатим ја бих био на Вол стриту, не бих се бавио овим сулудим занатом за који мој отац каже да није за живе људе. Поготово због начина на који ја радим. Све радим сам, желим да будем слободан и да не припадам никоме. Саосјећам са свим умјетницима који желе да раде и да покажу шта знају. Стево Жигон је дивно рекао у једном интервјуу “уз дужно поштовање свим религијама свијета, умјетност је најближа Богу”. Умјетници су спона са духовношћу, ако је има на овом свијету, све остало је новац.

ГЛАС: Како гледате на слободу умјетничког изражавања? Да ли је она циљ или средство? Може ли бити кобна, те да се њоме добије супротан ефекат?

ДИМИЋ: Мој отац је много пута рекао мени “сине, немој заборавити, једина ствар која је гора од не имати довољно је имати превише”. Васпитаван да имам довољно. Има једна дивна прича са Џеком Николсоном и мојим професором који је сједио с њим на вечери. Ту је био и неки дјечкић који је био син од неког битног човјека, и овај је попио мало више вина па је упитао Николсона “колико Ви то имате”, мислећи на новац, а Џек му одговара  “довољно”. Научио сам од својих родитеља и књига које сам читао да су три највеће вриједности у животу здравље, љубав и слобода, и када било коју од њих изгубимо с нама нешто није у реду. Ја их држим врло себично. Наравно, здравље чувам колико могу. Што се тиче љубави према животу, професији, ближњем и своје слободе, то не дам никоме. Не занима ме цијена коју ћу платити. Посљедња ствар коју желим у животу је да ме неко назове у четири ујутро и каже “да није било мене ти не би добио ту улогу”. Поставио бих себи питање гдје сам ту ја. Овако фино заврнеш рукаве и бијеш се са њих 300 на аудицији, али мирно спаваш.

Холивуд

ГЛАС: Радили сте и у Холивуду, али и овдје. Има ли нешто што би америчка кинематографија могла да научи из наше?

ДИМИЋ: То је одлично питање. Свако учи од свакога. Мени је отац говорио да саслушам и будалу, и он ће рећи нешто паметно. Говорио ми је и да гледам некога што ради оно што ја никада не бих радио. Да не говорим о томе кад неки колега дође и ради нешто на врхунском нивоу, ти једноставно то не можеш да игноришеш. Имамо дивну ситуацију у посљедњих неколико година. Доста радим у региону. Има неколико америчких пројеката, који овдје не долазе само из финансијских разлога, зато што им је све јефтиније, него и због талената. Знање је увијек двосмјерна улица. Никада нисам срео човјека у животу који треба да учи само од мене, или ја од њега - увијек је било обострано.

Tesla Nation trailer from Zeljko Mirkovic on Vimeo.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана