Бобан Јевтић за "Глас": Србија је увијек била земља филма

БАЊАЛУКА - Мислим да је у Аудио-визуелном центру Републике Српске јако паметно и јако промишљено решено да се поставља прво темељ, а потом зидови и кров филмске индустрије.

То је најмлађа агенција или филмски центар у региону, тако да предстоје многи задаци пред њима, јер у принципу овде није постала филмска индустрија у правом смислу те речи.

Постоје неки појединци, постоје једна, две продуцентске куће, али заправо није било темељне структуре која је неопходна за филмски посао, зато што филмски посао ипак захтева једну инфраструктуру која је прилично разграната. Паметно што се овде ради је то што се акцент ставља на прво на образовања, да се створи тај темељ, јер ви ако имате 10-15 продуцената или 10-15 сценариста који знају свој посао, ви већ имате добру основу, здраву основу да можете да развијате ту филмску индустрију.

Рекао је ово за „Глас Српске“ Бобан Јевтић, прослављени српски сценариста, драматург и бивши директор Филмског центра Србије, који је недавано гостовао као предавач на радионицама Аудио-визуелног центра Републике Српске, објашњавајући како му дјелују прве четири године најмлађег филмског центра у региону.

- Овде се исто заборавља да је увек у региону кинематографија државни посао, јер та филмска индустрија генерише јако пуно послова и доста новца. Једно снимање подразумева 100-200 људи, то су њихове породице, то су различити ресурси од превоза, кетеринга, пића па до нечег озбиљнијег. Значи то треба мало посматрати као ширу слику, рецимо то се у Србији десило пре једно десет година и од тада смо ми постали, више мање, лидери у региону, посебно што се тиче ове ТВ продукције, која мене највише занима - рекао је Јевтић.

ГЛАС: Да поједноставимо, прво занатлије па онда занат?

ЈЕВТИЋ: Апсолутно, и то је оно основно, прво инфраструктура, па после можемо да причамо о талентима и о креативи.

ГЛАС: Годинама сте у филмском занату као сценариста и продуцент, били сте на челу Филмског центра Србије, који сте преузели у не баш блиставом стању, а оставили, без лажне скромности, као главног играча у регионалној кинематографији. Како Вам се, као филмском и телевизијском аутору, али и човјеку који је у продуцентским водама, чини данашњи моментум седме умјетности у националној кинематографији?

ЈЕВТИЋ: Кад сам био на челу филмског центра Србије имао сам посебан конкурс, који је био расписан за комерцијални филм. Комерцијални филм ипак мора да генерише новац, који ћете после користити да радите и артхаус дјела. Артхаус филмови су јако добри, зато што су идентификација једне земље, ви путујете с тим филмовима, добијају награде, али заправо публика мора да иде у биоскоп и то је оно што је била велика предност у Србији, ми смо то увек имали. Србија је увек била земља филма, то је било јако важно. Када упоредите, Хрватска је имала, или Словенци, свеједно, много више успеха на фестивалима, али ми смо имали филмове, који су земљи од шест-седам милиона становника имали 600-700.000 гледалаца. Имали смо филм „Тома“, који је гледало више од милион гледалаца, значи, имали смо људе који воле да иду у биоскоп. Тако да је било јако значајно да тај комерцијални филм буде подржан, сад има много више комерцијалних филмова. У Србији рецимо се сматра слабим успехом када филм има 100-150.000 гледалаца, у Хрватској неки од најуспешнијих филмова, од када су независни, имали су 200-300.000 гледалаца, само да кажем које су размјере у посети биоскопу.

И оно што је јако важно, управо зато што смо радили такве филмове, лако смо ускочили у ову продукцију ТВ серија, која је била јако важна. Сада се то мало променило, али даље смо далеко испред било кога у региону и кад кажем регион, ту мислим и на Грчку и Румунију, Албанију, значи у време кад су, не знам, Грци правили осам серија, Хрвати четири, ми смо направили само у прве две-три године више од четрдесет пет серија. Зато што је већ постојала инфраструктура која је врло лако пребачена на другу врсту посла.

ГЛАС: Домаћи филмски центри, али и сами умјетници, су на неки начин осуђени на играње између скромних економски могућности, одређених копродукцијских услова и нажалост диктата дневне политике. Колико је у том сплету назовимо их ванумјетничких околности уопште могуће да аутори остваре умјетничке слободе?

ЈЕВТИЋ: Па није једноставно, али је могуће. У ствари, ми смо се навикли на одређену игру у европском филму, пошто англосаксонски и амерички филмови потпуно делују на другом принципу рада, али ми овде у Европи управо зависимо од фондова. Што увек зависи и од воље политике, не у оном директном смислу, макар не увек (смијех), али зависи у смислу колико ће наш Филмски центар добити фондова у том тренутку и колико ће филмова моћи подржати. Постоји једна једноставна и проста чињеница, квантитет на крају увек рађа квалитет. Ви квалитет не можете да имате без квантитета. Тако да се то управо десило. Када погледате нека редитељска имена која се истичу у региону ауторским квалитетом, то је, без претеривања, 80 одсто, занатски потекло из овог нашег српског корпуса кинематографије.

ГЛАС: Колико је тешко профилисати тај моментум када се озбиљна и аргументована филмска критика свела на неколико усамљених појединаца разбацаних по ријетким медијима или друштвеним мрежама, уз неколико есејистичких издања годишње, док се писање о филму углавном своди на некритичке похвале или још горе свјесно планиране и пласиране маркетиншке оде одређеном производу?

ЈЕВТИЋ: Генерално је то сад на најнижима могућим гранама и то јесте огроман проблем, зато што је то критичко мишљење потпуно један нормалан дио модерне кинематографије. Наравно постоје људи који се цијелог живота бави само критиком, али критичко размишљање о филму треба да буде једна од етапа креативне особе која креће у рад за филм.

И оно што смо ми покушали, донекле смо чак и успели, да то постоји, што је било чудо, јер часописи и новине, не само часописи, телевизијски медији и сви други, прво су кренули да режу културу и између тога да режу филмску критику, као и да она не постоји. Организовали смо тада у Филмском центру Србије један сајт где је требало да студенти пишу критике, управо да развију критичку свест о филму, али и у свом раду. Мени је јако драго што сада у мом послу директора креативе у „Фајерфлају“ добијам сценаристе који су јако млади и који су почели као критичари на том сајту, али то је ултрастручно, то нема много утицаја на људе ван професије сценариста. Требало би смислити нешто, програмски да се ради, требало би да држава помогне рецимо часописима да имају рубрику филмске критике, да се то плаћа, требало би да постоје радионице филмске критике, требало би такве ствари да постоје. Дефинитивно за режисере и продуценте није добро да их сви тапшу похвално по рамену, може се раме искривити од толиких похвала (смијех).

ГЛАС: Учестовали сте ауторски, као сценариста у стварању неколико јако гледаних серија попут „Сенки над Балканом“, „Војне академије“, „Црне свадбе“, али гледано са дистанце, сценаристи некако и даље остају у сјенци режисера и глумаца, иако је добра прича основа на којој се гради добар филм/серија?

ЈЕВТИЋ: Један од разлога што сам из филмског бизниса прешао у телевизијски јесте што је то мало другачије, промене нису спектакуларне, али се дешавају. У телевизијском бизнису, посебно у ТВ серијама, сценариста је заправо најважнији, много важнији од редитеља. Не много важнији, сад ја претерујем мало, али у принципу све почиње од сценариста. Ми смо неки од својих пројекта управо радили тако. Прво смо написали сценарије па смо после размишљали ког редитеља да позовемо и он је био ангажован. У филму, посебно у овој европској традицији, редитељ је све! Зашто? Зато што редитељ долази као формирано име, чак је и важнији од продуцента. Редитељ долази са својом причом и та прича добије на конкурсу новац, тако да продуцент заправо добије новац преко редитеља. А не као продуцент. Е сад, ми смо имали мали проблем кад смо радили ТВ серије са редитељима, зато што су они навикли да су главни. И они размишљају као - сад ћу ја узети да мењам сценарио. Не, не, не. Ти си ангажовано лице или снимаш овако како си добио или не снимаш уопште.

ГЛАС: Један од пројеката који је обиљежио Вашу каријеру јесте сценарио за филм „Четврти човјек“ из 2007, који сте радили са Дејаном Зечевићем. То је једна врста трилера, који је на много начина био јединствен и важан за домаћи филм, посебно у том жанровском смислу конекције са модерним трилерским изразом?

ЈЕВТИЋ: Ту сам ускочио као резервни сценариста. Први сценарио био је Зечевићев. После сам ја ускочио па сам преузео све у вези са сценаријем. Значи, тајна тог филма је негде у томе што је он, како сте рекли, први модерни трилер у једном моменту домаће кинематографије. Било је оно устаљено мишљење да је српски филм само комедија. Одједном, ми направимо један кримић, који апсолутно не оправдава што је кримић, него је то чисто жанровски, од почетка до краја. Он је само кримић и ништа друго, нема никакве жеље да кокетира с другим жанром и то је то. И у том смислу он је направио неки култ код публике, мало ми јесте чудно, али ми је уједно велико задовољство, посебно што смо га снимали у тешким условима, уз скроман буџет. Он се пуно репризира, тако да га и ове млађе генерације знају. Радио сам бројне серије после тога које имају много више одјека, али углавном ме знају по том филму.

ГЛАС: Од 2019. године сте дио продукције „Фајерфлај“, једне од најважнијих домаћих продуцентских кућа и компаније добрим дијелом заслужне за масовни развој таласа српских серија. Које кључне поставке овог студија су га по Вашем мишљењу издвојиле у односу на конкуренцију?

ЈЕВТИЋ: Па ми смо све потпуно другачије замислили од старта. Чињеница је да смо од 2019. године урадили 23 сезоне ТВ серија, то је 17 серија и 23 сезоне серијског програма, што је огроман посао. Заправо смо замислили да то буде „креативни простор“ и то је оно што нас разликује. На креативу смо ставили акценат. Истина нисмо ми измислили „топлу воду“, јер радимо по америчком принципу, сваки сценарио пролази кроз „њритер'с роом“, имамо ту „собу писаца“ и правимо структуру која се разрађује даље, тако да је сценарио потпуно готов пре почетка снимања. Променили смо начин рада, пре свега у стварању приче и после тога су кренули и други људи да раде слично и то је један од узрока што се десио такав бум у Србији, што се тиче серијског програма. Једноставно ту су потпуно два различита медија, серије се раде на другачији начин од филма и иако то заправо суштински јесте исти посао, методе раде су доста различите и рекао бих доста љепше на телевизији.

ГЛАС: „Фајерфлај“ се прихватио и екранизације неколико занимљивих књижевних дјела попут „Дјеце зла“ и „Константиновог раскршћа“ или Скробоњине новеле „Супернова“ или Пекићевог класика „Беснило“. Екранизације књижевних дјела нису превише честе код нас, иако имамо врло занимљиву књижевност? Да ли је проблем у комплексности тема, скупоћи тих пројеката или је нешто треће у питању?

ЈЕВТИЋ: Вероватно су кључни проблем продуценти, зато што морате купити ауторска права и морате после та ауторска права стално обнављати, јер и аутор полаже права на то. Са друге стране „Фајерфлај“ се упустио у то. Чак је део наше стратегије да радимо по књигама. Зашто? Зато што је много лакше радити тако када делујете на ширем тржишту. Углавном све наше серије су продате у разним земљама, а много лакше продајете кад је та серија „базирана на књизи“, јер већ настављате на нешто што познати бренд значи. Купили смо и „Беснило“, само што је то прескупа продукција за коју тражимо партнера вани, имамо откупљену књигу „Горила“ о Алену Делону и афери „Марковић“ и сад се сви отимају за то после смрти Делона. У адаптацији „Константиновог раскршћа“ завршена је прва сезона, улазимо полако у другу. Значи, то све напредује и то ће и даље бити један од стратешких циљева. Рецимо, имам читаче у мојој екипи, који само прате литературу, шта се догађа у литератури и они ми праве кратке сажетке, рецензије, препричавају ми радњу и отприлике кажу своје мишљење и онда ја на основу тога читам књигу, да видим да ли то може нама да буде интересантно, ако ми се чини да је радња књиге интересантна. Имамо чак и откупљене неке књиге које су још у фиоци и за које ћемо видјети шта ћемо радити.

ГЛАС: С обзиром на све ове обавезе, претпостављам да Вам не остаје много времена. Да ли можда радите нешто за своју душу?

ЈЕВТИЋ: Никад не радим само за своју душу и то ми је велик проблем, можда кад одем у пензију (смијех). Стварно, никад не радим осим наручених ангажмана. Сада кад размислим, занимљиво је да никад ништа нисам радио за своју душу, само сам радио у цијелом животу када ме неко ангажује. Класични занатлија (смијех).

ЦРНА СВАДБА

ГЛАС: Серија „Црна свадба“ је на много начина продрмала домаће телевизијско тржиште, али чекање друге сезоне се одужило. Шта се дешава са тим пројектом?

ЈЕВТИЋ: Готова је друга сезона. Одужило се зато што је много амбициозније постављена у односу на прву, али друга сезона је готова и чекамо сада да будемо у термину, предата је „Телекому“. Колико је амбициозна говори вам податак да прва епизода друге сезоне има више специјалних ефеката него све епизоде прве сезоне заједно. Мислим да људи неће бити разочарани, мало је обогаћена у сваком погледу визуелно и режијски, Прича је сада доста компликованија и доста је амбициознија, дуго смо радили, само на сценарију смо радили скоро две године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.