Зов завичаја

 Милош Васиљевић
Зов завичаја

Трбухом за крухом становници наше земље деценијама у прошлости напуштали су своја огњишта трагајући за бољим стандардом па нас је из године у годину све мање, а разлога за бијег је безброј. Питање је када ће се, а још боље и да ли ће се људи вратити, прије него што пензију, али и старост буду “трошили” баш тамо одакле су и кренули.

Један одговор смо већ добили. Ипак, назнака, али и позитиван примјер како није све једносмјерна улица стигао нам је из Прњавора, гдје тамошњу ОШ “Бранко Ћопић” од ове године похађа и 17 ученика који су се из иностранства заједно вратили са родитељима и ту уче прва слова, али и пишу ћирилицом, уз то друже се са другарима из улица којима су у школу ишли и њихови родитељи.

Нигдје свакодневица није лака, а са собом носи бреме живота на свим меридијанима гдје живе наши људи, иако добар дио њих то никада неће признати. Ипак, “мала Европа” како од давнина називају ову општину, јача је за оно што нема цијену, а то је народ, тачније малишани, што је одјељење више када би их све сврстали у један разред.

И док из руралних општина Српске људи и даље напуштају своје домове, и гдје се купује карта само у једном смјеру, овдје су се људи вратили из Аустрије, Словеније и Њемачке, гдје се најчешће и (пре)селе, али и Казахстана и далеке Канаде.

Тешко је причати о сентименталности и носталгији онима који то никад нису осјетили. У конкретном случају пронађен је баланс, људи су се вратили са породицама, јер имају гдје и шта да раде, а добар привредни амбијент и “жив” град омогућио им је такво нешто.

Кључно је да народ остане у земљи, каква год да је са свим својим недостацима и манама, али је наша.

Како у Канади да разумијемо суштину славе и њену прославу, како да дијете одраста на начелима вјере, али и истинске љубави далеко од свог парчета земље. Иако је (не)слога међу нама вјековна бољка, поново када смо близу и када је тешко све је лакше.

Намети и високе цијене намирница које се косе са реалношћу најмање половину нас више пута довели су у дилему и размишљање да ли треба на напустимо Српску. Треба да размислимо шта губимо прије него што спакујемо кофере и преселимо се у неки аустријски или њемачки градић.

Оно што је сигурно, они који свој живот наставе хиљадама километара од своје куће изгубиће осјећај припадности, а имати неки евро више у џепу.

На свима нама је да бирамо, што је и логично, но сценарио из Прњавора вратио је вјеру да ће се понеко и вратити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Носталгија
Носталгија
Корак испред
Корак испред
А шта ћете сад?
А шта ћете сад?
Чип мржње
Чип мржње
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана