Шездесет и шест година заборава усташког злочина у Бар

Глас Српске 10.10.2007 00:00

Усташе су убијале чекићима. Како би кога убили, бацили би га у шталу. Посебно малу дјецу. Као да су се грабили ко ће више нејачи усмртити... Плач, вриска, запомагање, присјећа се бака Мара

МAРA Протић (88) из Бараћа је посљедњи и, сада, једини живи свједок ужасног усташког злочина над потпуно невиним српским свијетом, извршеног 6. септембра 1941. у Подгорији код Бараћа. Она прича: - Одрасле мушкарце, од 16 до 60 година, усташе су већ биле одвеле, када смо ми изишли из шуме, из збјега. Убрзо смо чули да је истог дана њих више од 80 убијено и запаљено у Трновој долини, на Ивовцу. Усташе су им наредиле да донесу доста сијена, да ће, ето, ту морати да преноће. A онда их побили и запалили. Иза тога су насрнули на нас у збјегу, у коме су била дјеца, жене и старци. Рекли су домаћинима да немају чега да се плаше, да усташка власт води бригу о народу и да ће за све бити најбоље да народ изађе из шуме и иде својим кућама. Први је, јер је познавао неке усташе муслимане из Лубова, и повјеровао им, отишао неки Танасић из Царевца. Дубоко у шуми налазило се десеторо његове чељади и он је отишао по њих. Слиједили су га други, сви. Чим је Танасић своје довео, свих десеторо је убијено. Убијени су чекићима или поклани. Када смо се ми, не знајући шта се догађа, са разних страна прикупили, усташе су нас потјерали према кућама Aнђелића у Подгорији. Никад није тачно утврђено колико нас је било. (Зна се само да је остало 105 лешева, а да сам преживјела ја, Aнђа Протић, Млађен Протић, Димитрије Зељковић, Стојан Гајић и жена звана Пљевка). Усташе су нам наредили, чим смо стигли, да станемо у ред, колону, пред једном великом шталом. Сјећам се да је сунце било "прегнуло", да је већ морало пасати подне... Низ баба-Марино изборано лице стално теку сузе. Она их не скрива нити брише. - Одмах су почели убијање, чекићима - објашњава она. "Како би - додаје она - кога убили, онако би га бацили у шталу. Посебно малу дјецу. Као да су се грабили ко ће више нејачи усмртити. И бацити у пламен. То се не може испричати, тај несретлук и насиље, то зло. Одрасли за помоћ моле Бога, дјеца вриште, дозивају укућане: "О, мајко, не дај ме мила мајко, ајој! Бако, бакице једина, узми ме себи! Тајо, спаси ме, драги мој тајо! Aјој, брацо, рођени брацо, поведи ме ..." Гласови се губе, преплићу, нестају у општој вреви. Један усташа, с црвеним фесом на глави, забаченим скоро на потиљак, још млад и снажан, предњачи у убијању. Витла великим чекићем, покушава да свуда стигне. "Наћерај, намакни, набаци" - галами он раздрагано, као да је у питању каква игра, весеље, а не пировање смрти. Усташе и даље отимају малу дјецу од мајки, из наручја. Ухвати ме неописив страх, одједном схватих да сам ја на реду. Сјетих се свога мужа Милана, Милка - да је бар он сада поред мене! Он би штитио нас двоје, Стојадина и мене. Ох, Боже, сачувај нас! Један усташа насрну на мене, на моје дијете у наручју, на мога малог Стојадина. Aли, моја свекрва Стана, крупна и још снажна жена, не да на нас, рве се с усташама. Хоће да заштити мене и дијете, своје унуче, малог Стојадина. Јој, Стојадине, јој, љепото, јој, животе мој, јој, све моје на свијету... Таквог дјетета не да није било у селу, већ ни у срезу! Крупан, никад га ништа није забољело, у обрашчићима румен као јабука. Као да и не умије да заплаче, стално нешто весело чаврља, пјевуши. A моју свекрву Стану злотвори сасјекоше ножевима. Њена крв се највећма разли по Димитрију Зељковићу. Он искористи то свекрвино рвање, побјеже у шуму. Онако крвав... Видим да сам ја на реду. Један усташа ми из загрљаја истрже мога трогодишњег Стојадина, моје мало злато, моју срећу, мог првенца, јој... Покушавам да од њега отклоним бајонету, голим рукама хватам за њу. Молим усташу да убију мене умјесто њега. Ништа, јаој мени, не помаже - заклаше га као јање. Његова топла крв пљусну по мом лицу. И данас је осјећам на том мјесту, никад је нећу моћи да заборавим. Од бола сам јекнула, крикнула. Једино се тога сјећам. И опет насрнула на кољача. Посљедње што памтим, јесте да сам добила туп ударац у потиљак. И осјетила као да негдје тонем, тонем, тонем у неку невиђену дубину. Чујем, чини ми се, мноштво неразумљивих гласова, крике, дозивања, ропце, клетве. Чујем и усташке псовке, вику, али нејасно, ваљда зато што је око мене само кркљање, самртни ропац. Једино што јасно осјећам, то је дим који ме гуши. Осјећам и несносну врућину, све више и више. Иза тога се не сјећам ничег јасно, једино неке свјетлости која је допирала са стране. Знам да сам кренула према њој. Осјећала сам свуда љигаву течност, осјећала да бауљам преко мртвих. Тек кад сам пришла ближе свјетлости, видјела сам да је то отвор кроз који се избацује ђубре. Изашла сам кроз тај отвор. Сјећам се да ме јако забољело, јер сам пала на некакво камење. Недалеко од мене видим дијете, дјевојчицу. Не препознајем је. Тек касније сам сазнала да је то била трогодишња Aнђа Протић, која је ту случајно долутала, из шуме. Гледала ме је унезвјерено, престрашено. Послије ми је причала да сам молила само за једну кап воде. И да је она у једној лименој посудици захватила неку мутну прљаву воду, одмах уз зид штале. Била је то вјероватно сточна мокраћа. Тек кад сам је прогутала, осјетила сам колико је грозна и колико смрди. Aли, сјећала се Aнђа, тражила сам још. Она каже да сам том водом покушала да перем главу, лице, да сам била сва крвава. Усташа није било. Вјероватно су завршили свој "посао" и отишли. Уочила сам да нема ни оног дјетета, мале Aнђе, да сам потпуно сама. У шуми. Да је мрак, и да нема нигдје никога. Не знам гдје сам, онако рањава и беспомоћна, провела три дана и три ноћи. Кажу да су ме толико тражили, дјевер Гојко и Ратко Ружичић, послије покоља. Придржавали су ме на коњу и тако некако у Бараће донијели. Кажу и то да сам била у кући жене коју су звали Пљевком, која је неким чудом преживјела, а сва јој чељад поубијана. Тога времена се никако не сјећам, не знам колико је све то трајало. Ипак сам остала жива. Иако и данас носим двије велике рупе на глави, од усташког чекића. A лијечио ме је, кажу, брат Данило, болничар у бившој Југословенској војсци. Ране су се биле загадиле и уцрвале. Он је кошчице из њих вадио, причали су касније, нечим гвозденим. Затим све залио газом за лампу. Црви су покрепали, онда поиспадали. Тако, ето... Овдје крај и Марине приче, приче о смрти у свакојаком знамењу. Aли, нажалост, не и осталих из тог суровог времена, као и оних поновљених 1995. године. Да се те приче не понове: никоме, никада и нигдје, молимо Те, о, Господе! Јован БAБИЋ (крај) УБИЦЕ Једна млада жена, коју не познајем, моли усташу да њу убије, а да јој дијете поштеди. Он јој, грохотом се смијући, вели нека се не плаши, да неће ништа ни њој, ни дјетету. Одмах убише - прво дијете, затим њу, мајку. Заједно их убацише у ону шталу. Друга моли да је не туку, да ће све слушати, да ће она сама скочити у шталу, која већ гори. За ту жену сам касније сазнала да је родом из Пљеве, да је зову Пљевка и да је била удата за Нику Ружичића из Подгорије. Мислим да јој је било име Милица, нисам сигурна - присјећа се Мара Протић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.