За шта се патимо
Најважније питање које себи треба поставити радничка класа у Српској је за шта ради и пати се?
Потпуно је легитимно да се то питамо сви, ако се узме у обзир да просјечна породица у Републици Српској више од 80 одсто свог мјесечног кућног буџета потроши на храну и комуналне рачуне, укључујући и трошкове превоза, што је далеко више од европског просјека, који износи око 60 одсто.
Ако плата коју добијамо може покрити само рачуне и оно што поједемо, знак је да зарађујемо премало или да су цијене отишле небу под облаке.
У нашем случају, нажалост обје ове претпоставке су тачне, с тим да смо одувијек мало зарађивали, с битном разликом што нам константна поскупљења сада не дају да дишемо, што раније и није баш био случај.
У оваквим условима, када 80 одсто кућног буџета трошимо на само двије ставке, треба бити прави мађионичар ако желимо купити нове патике, јакну, хлаче, отићи у позориште, кино или обезбиједити себи одмор на мору или планини. Све су то основне животне потребе које знатан дио грађана тешко може себи да приушти. О ванредним трошковима попут квара веш-машине, спремање дјеце за школу, набавке огрева да и не говорим. Да је са платом немогуће покрити те издатке показује задуженост наших грађана код микрокредитних организација, чији су кредити лани били тешки 440 милиона КМ, што је за око 50 милиона више у односу на 2021. годину.
Томе је највише кумовао вртоглави раст цијена, који је почео прошле зиме. Нагло је притиснуо леђа грађана и по свему судећи нема намјеру да олабави стисак. Иако се појефтињењу сви надају, на рафовима маркета сваки дан нас изнова и изнова запрепасте нови цјеновници. Најгоре од свега је што поскупљењу није подложан један, пет, десет производа, како је раније био случај, већ сви одреда. Готово да нема намирнице или услуге која није поскупјела уназад годину дана. Пакетић од десет жвакаћих гума годинама је коштао марку, а сад и за њега морамо издвојити десетак фенинга више.
Сукоб у Украјини, који је наводно узрок дивљања цијена и такозване глобалне кризе, и те како је добро дошао домаћим трговцима који су склони лову у мутном. Напумпали су цијене и тамо гдје је раст био оправдан, али и тамо гдје то није случај. Ништа поштеније не понашају се ни произвођачи, поготово домаће мљекаре, за чије производе грађани морају издвојити далеко више новца него прије само годину дана. А да је то било неоправдано показале су инспекцијске контроле које су потврдиле пренадуваност цијена мљечних производа. Тек ријетки су спустили цијену након контрола и то је то. А тако им се може јер су санкције безначајне. Највећ терет ове кризе трпе новчаници грађана, за шта мало који политичар мари, што доказују невидљиве мјере и кораци које су предузели да би заштитили свој народ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
