У мету: Посљедње писмо пријатељу

Глас Српске 05.10.2007 00:00

Пише Драгиша ЋОРСОВИЋ

ДРAГИ пријатељу, нећу те звати предсједниче. Никада те тако нисам ословљавао, а био си велики предсједник и Републике Српске и Фудбалских савеза. Био си прије свега велики човјек. Био си наш Милан, Миланче, Шумо, а све то значи искреност, доброта, хуманост, пожртвованост, брижност, благост... Све си то био ти. Син, отац, супруг, брат, пријатељ... Данас нам, нажалост, остају само сјећања на тебе. Биле су то до јуче драге успомене, а већ сада само болна сећања. На незаборавна дружења на фудбалским теренима: Модриче, Источног Сарајева, Бање Луке, Сан Марина, Шпаније, Београда... Сваки тренутак проведен са тобом био је испуњен ведрином, осмијехом, радошћу... Дјечачки си се радовао сваком голу, сваком лијепом потезу, побједи... A са тобом их је било безброј. Прва је, била, можда и најтежа и најслађа. Успио си да сачуваш аутономију нашег Савеза 2002. године, када је формирана заједничка, кровна фудбалска институција у БиХ. Тада си увјерио и челнике ФИФA и УЕФA да се могу на тебе ослонити. И ослањали су се, а и ми смо. Имао си за све нас довољно времена, стрпљења, пажње, толеранције. Можда смо то некада и злоупотребљавали. Не зато што смо хтјели, већ што си нам ти дозволио. Никада ниси показивао љутњу, нестрпљење... Ниси то ни имао, већ благост, толеранцију, пажњу... Због тога нам је и теже. Да ли смо ми икада показали бригу за тобом, упитали те за твоје здравље, а знали смо сви да је било нарушено? Извини Милане, ако то нисмо урадили. Мислили смо да си јачи од свега. И био си, само не од смрти. Први пут у Модричи сам био, са сузама у очима. Раније је то била радост, срећа, задовољство. Видјети пријатеља и бити са њим. Кратко или дуго свеједно. Пријатељство се не мјери временом... У Модричи сам први пут био да се опростим од пријатеља. Због тога и сузе. Вјерујем да нећеш замјерити.... То су сузе за губитком друга, великог предсједника... Милана. Тешко је прихватити да се завршио један изузетно успјешан животни пут. Да више нећемо дијелити радост због побједа, голова, тријумфа. Да нећемо моћи причати о Петровој каријери, његовим головима... Гледајући њега видјећемо и тебе. Драги пријатељу, драги Милане, сви ми знамо да више ништа неће бити као што је било. Мораћемо се навићи на то, а биће тешко. Већ данас осјећамо ту тежину. Долазићемо и даље у Модричу, на она мјеста на којима смо знали да се налазиш ти. На стадион који си са неизмјерном љубављу правио за неке нове фудбалере, за неке нове клинце... Долазићемо са тугом и долазићемо по сјећања. Драга, али болна. Боли и када се Република Српска опрашта од свог предсједника, а како тек боли кад се опрашташ од пријатеља, од Милана, од људске громаде, од човјека. A био си човјек, непоновљив, јединствен, посебан... Због тога и више боли, због тога и сузе у очима, због тога и туга. Неизмјерна. Због свега тога, добри човјече, почивај у миру, нека ти је лака српска земља. Пријатељу, Милане, предсједниче...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.